Koje su nas velikanke napustile u 21. veku (prvi deo)

Velikanki iz prošlog veka koje su živele na prostoru Srbije i tokom novog milenijuma je mnogo, a u ovom tekstu nećete saznati ko su bile njihove velike ljubavi, osim možda ako su ikako uticale na njihov rad i stvaralaštvo. Predstavljamo detalje njihovih biografija i informacije koliko su bile značajne Srbiji i regionu i zašto.

Javnost o većini žena iz ovog teksta nije mnogo slušala, jer ih mediji nisu previše “eksploatisali” osim u kontekstu privlačenja klikova nakon njihove smrti. Tada su se biografije izvlačile iz memljivih fijoka, ali im i uprkos kratkoj aktuelizaciji nedostaje, nažalost, mnogo detalja. Neke su provlačene i kroz medijski mulj zbog svog aktivizma i kritičkog odnosa prema vlastima.

Pojedine organizacije koje se bave ljudskim pravima, naročito one feminističke, pokušale su da “ožive” sećanja na neke od njih, pišući tekstove i snimajući dokumentarne filmove, a mi ćemo pokušati da ih u ovom tekstu prikažemo u svoj njihovoj veličini.

Zajedničko im je to što je javnost uglavnom bila nepravedna prema njima, često su bile skrajnute ili u senci svojih partnera, neke su trpele i fizičku torturu a većina njih torturu epohe kroz koju su samouvereno koračale.

Vera Crvenčanin Kulenović

Prva rediteljka u Jugoslaviji

Do pre nešto više od devet godina bili smo savremenici žene koju ćemo pamtiti najpre po učešću u narodnooslobodilačkoj borbi, a zatim i po onome što je izdvaja od ostalih heroina i borkinja u Drugom svetskom ratu - bogatoj karijeri u pozorištu i na filmu.

U njenoj biografiji navodi se da njen umetnički rad zapravo započinje u NOB-u kada kao "borkinja Kosmajskog odreda, Beogradskog bataljona i Dvanaeste krajiške brigade, brine o kulturnom i obrazovnom životu saboraca".

Avgusta 1942. godine, na belom konju i s pesnicom na čelu, prva je ušla u oslobođeni Drvar, nakon što su proleterske jedinice, većinom sastavljene od boraca iz Srbije, potukle ustašku vojsku, navodi se u njenoj biografiji.

Ova pobednica kasnije postaje prva rediteljka na prostoru Jugoslavije.

Počela je kao glumica u Narodnom pozorištu u Sarajevu. Bila je prva žena koja je potpisala kao rediteljka špicu na dokumentarnom filmu “Avala filma” 1948. godine - naveli su iz Filmskog centra srbije.

Tokom pedesetih je diplomirala na Akademiji za pozorište i film, kod profesora Huga Klajna, a šezdesetih dobija Sterijinu nagradu za dramatizaciju Krležinog romana “Na rubu pameti” u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Četiri godine kasnije, Zdravko Šotra je snimak ove predstave prilagodio za TV Beograd.

Autorka je i zapaženih kratkometražnih filmova, a bavila se i spisateljskim radom, pa je radila dramatizacije, drame, monodrame, scenarije, a pisala je i knjige o pozorišnoj istoriji.

Njen pozorišni opus obuhvata dve predstave u Nišu, jedanaest u Banja Luci, jednu u Zagrebu, četiri u Puli, dve u Šapcu, jednu u Tuzli, osam u Somboru, šest u Beogradu, tri u Subotici, jednu u Novom Sadu i dve u Poljskoj. Osim toga, za sobom je ostavila pet neizvedenih pozorišnih dramatizacija - naveli su iz Udruženja Off Novi Sad.

Vera je 1970. dramatizovala i režirala i Krležin roman “Povratak Filipa Latinovića”, takođe u JDP-u. U svojim memoarima svedoči o nepravdi i plagiranju njenog rada, kako navode na sajtu offns:

Predstavu „Povratak Filipa Latinovića“ Jugoslovensko dramsko pozorište je kandidovalo za Sterijino pozorje, uz još jednu svoju predstavu, „Omera i Merimu“ Miroslava Belovića. Nekoliko dana pred početak festivala javljaju mi se organizatori Sterijinog pozorja i zaprepašćeno pitaju zašto je pozorište povuklo moju predstavu iz učešća. Tako sam ja za to saznala. (…) Onda mi se javila glumica Radmila A. i revoltirano mi ispričala da je Belović na Upravnom odboru, čiji je i ona bila član, skoro plačući (dobro se sećam njenih reči) insistirao na tome da moja predstava ne učestvuje, jer, kako mi je preneto, „ona će opet dobiti Sterijinu nagradu, a moja drama…“ (…) Da je Bojan Stupica tada bio u životu – tako nešto ne bi moglo da se desi, naravno! (…) A onda, odjednom odjekne da je zagrebački reditelj Kosta Spaić (inače jedan od Skenderovih „prijatelja“ koji nam je dolazio i u kuću) napravio svoju dramatizaciju istog romana. (…) I sve bi bilo u redu. Pravo svakoga je da se oproba u istom poslu, ako mu autor to odobri. Međutim, nisam mogla da ne udovoljim svojoj radoznalosti i odem u Novi Sad, na Sterijino, da pogledam predstavu. (…) Uveče gledam tri četvrtine svoje dramatizacije, čak sa prenošenjem scenskih rešenja koja sam dosta iscrpno dala u didaskalijama. (…) Bila sam revoltirana drskošću, a zgranuta tom besramnošću. (…) A njega – baš briga: bez srama je primio Sterijinu nagradu!

Njen suprug bio je čuveni književnik Skender Kulenović čija je sabrana dela objavila posle njegove smrti, a 1998. godine i knjigu Skenderova trajanja.

Kako navode u tekstu Žene naše kinematografije, Kulenović nije preterano cenio rad svoje supruge:

Meni je Skender bio potreban za razgovore, a on je najmanje imao vremena za razgovore sa mnom. Mnogo, mnogo godina kasnije, shvatila sam da on mene nije uzimao u obzir kao sagovornika ravnog njemu, njegovoj erudiciji. Bilo je to kad sam se, posle raznih udaraca koji su me snašli u mojoj pozorišnoj karijeri, desetak godina kasnije, okrenula pisanju drama i dramatizacija. Tada, kad me vidi da sam za pisaćom mašinom, znao je, onako u prolazu, ne bez ironije, da dobaci – "U ovoj kući sve sami pisci“. Tada mi je to već bilo sve-jedno, tada sam već shvatila da sam sama u svom poslu i gurala sam uprkos svim okolnostima koje su mi bile na putu - pisala je Vera.

2003. Vera je objavila monografiju o glumici i književnici s kraja 19. i početka 20. veka “Svitanja i suton Milke Grgurove”. Kao žena i ova umetnica je uvek bila diskriminisana i imala manju platu od kolega glumaca, uprkos svojim uspesima, popularnosti, pa čak i zaslugama u Srpsko-turskom ratu. Nažalost, prema svedočenjima glumica koje danas igraju u beogradskim pozorištima, situacija se nije mnogo promenila.

Inače, Vera Crvenčanin Kulenović rođena je 1920. godine u Novom Sadu, a umrla je u Beogradu, doživevši duboku starost, u 93. godini života.

Mitra Mitrović

Prva srpska ministarka

Još jedna učesnica narodnooslobodilačke borbe ostaće zapamćena u našoj istoriji kao prva ministarka u Vladi Srbije. Reč je o Mitri Mitrović, SKOJ-evki, antifašistkinji, buntovnici, feministkinji, političarki i književnici čija su dela i životna, literarna ali i ona motivisana ideološkim ubeđenjima - vredna pamćenja. Pored svega ovoga, ona je ostala donekle istorijski "nevidljiva" u senci njenog supruga, visokog komunističkog funkcionera i disidenta Milovana Đilasa.

Mitra Mitrović se 1954. povlači iz javnog života zbog podrške Milovanu Đilasu. koji se suprotstavlja Titu
„Ona spada u najistaknutije žene u političkoj i kulturnoj istoriji uopšte, a u komunističkom pokretu ona je svakako najznačajnija pojava, kao intelektualka. Mi imamo jednu kulturu zaborava, umesto pamćenja i ona je sve do nedavno bila predata zaboravu", rekla je o Mitri za BBC na srpskom istoričarka Latinka Perović.

U tekstu Stanislave Barać navodi se da je Mitra Mitrović stupila na javnu scenu sredinom tridesetih godina 20. veka onako kako je to činila većina studentkinja njene generacije: kao simpatizerke ili članice ilegalne Komunističke partije, one su ulazile u postojeća legalna udruženja i sprovodile pacifističku i antifašističku akciju.

Ona je bila jedna od osnivačica, a zatim i autorka istaknutih portreta u listu Žena danas, koji je bio podvrgnut žestokoj cenzuri.

Čini se da su se nalog (feminističke) epohe i lična sklonost srećno udružili kada je Mitra Mitrović izabrala portret kao svoj dominantni književno-publicistički žanr, u kome će napisati i pomenuti biografski portret Veselina Masleše kao i memoarski autoportret Ratno putovanje - navodi autorka teksta.

Tokom nacističke okupacije, osim značajnog perioda provedeog na frontu, Mitra je radila i kao članica redakcije lista Borba i bila izabrana za članicu najvažnijeg političkog tela - Antifašističkog veća nove Jugoslavije (AVNOJ).

Iz njene burne biografije treba naglasiti i boravak i bekstvo iz logora na Banjici.

Mitra Mitrović sa Vladom Zečevićem dolazi u Jajce na zasedanje AVNOJ-a

1945. godine, po oslobođenju, postala je prva ministarka u istoriji Srbije, rukovodeći resorom prosvete, nauke i kulture. Inače, uvek je isticala značaj žena na pozicijama odlučivanja:

"Po njenom mišljenju za aktivno učešće žena trebalo je savladati i otpor muškaraca i kočnice kod samih žena", citira je istoričarka Ljubinka Škodrić u knjizi.

Sledećih osam godina, Mitra Mitrović provodi na značajnim pozicijama u društvu, ali se 1954. povlači i okreće pisanju i prevođenju. Ovo se poklapa sa ideološkim suprotstavljanjem njenog tada već bivšeg muža Milovana Đilasa lideru komunista Josipu Brozu Titu. Mitra je Đilasa podržala ne zbog emotivne, već ideološke bliskosti.

Ova velikanka umrla je 2001. u 83. godini života.

Hafiza Demirović

Prva bošnjačka poslanica u Skupštini Srbije

Savremenica prethodne dve velikanke sa ovih prostora, itekako vredna sledećih pasusa je i Hafiza Demirović. Ona je bila prva Bošnjakinja u poslaničkoj klupi Skupštine Srbije.

Poznata advokatica, Hafiza je, kako se navodi u njenoj biografiji, imala i bogatu karijeru na različitim funkcijama: kao sekretarka Antifašističkog fronta žena u Tutinu, pomoćnica upravnika Doma zdravlja i načelnica Odjeljenja za opštu upravu ove opštine, poslanica Organizaciono-političkog veća Skupštine Socijalističke Republike Srbije, pravnica i direktorka Komunalnog zavoda za socijalno osiguranje u Novom Pazaru.

Hafiza Demirović je bila uspešna advokatica i javna funkcionerka, a prva je Bošnjakinja u Skupštini Srbije

"Mnogi će ovu hrabru i odvažnu Bošnjakinju pamtiti kao nekoga ko je stegao petlju da se krajem 60-tih godina prošlog vijeka suprotstavi naredbi Komiteta Komunističke partije u Novom Pazaru da povuče svoju kandidaturu za mesto direktorke Komunalnog zavoda za socijalno osiguranje. Ona je izabrana na ovu funkciju, međutim, predstavnici Komiteta i opštine su protiv nje pokrenuli neviđenu hajku, pa je na brojnim sastancima njen slučaj bio jedina tačka dnevnog reda, optuživali su je da je uniela razdor medju Muslimane i Srbe, što nije odgovaralo istini," pišu Sandžačke.

Hafiza je, uprkos tome, postala heroina ne samo među Bošnjacima i Srbima u regionu, već u celoj Jugoslaviji. Tada je čak i režimski list Komunist objavljivao pisma podrške Hafizi koja je dobijala od čitaoca iz svih krajeva Jugoslavije.

Inače, Hafiza je dobitnica brojnih priznanja lokalnih vlasti i organizacija za svoj rad. Odlikovana je i Ordenom rada drugog reda, kao i Poveljom za uspešan dugogodišnji stručan rad u advokaturi od Advokatske komore Srbije.

Živela je od 1928. do 2000. godine.

Verica Barać

Heroina u borbi protiv korupcije

Predlog da se jedna ulica u njenom rodnom Čačku zove po njoj, čuo se tek pre manje od godinu dana, iako nas je napustila pre deset godina, posle duge i teške borbe sa teškom bolešću.

Verica Barać je čuvena borkinja protiv korupcije i dugogodišnja predsednica Vladinog Saveta za borbu protiv korupcije, rođena 1955. godine.

Screenshot: Savet za borbu protiv korupcije; Verica Barać i pitanja koja su ostala bez odgovora

Dobitnica je Povelje za građansku hrabrost "Dragoljub Stošić" za 2008. U 2010. dobila je nagradu “Osvajanje slobode” koju dodeljuje Fond “Maja Maršićević Tasić” ženi koja se svojim delovanjem posebno zalaže za afirmaciju principa ljudskih prava, pravne države, demokratije i tolerancije u društvu. Među njenim nagradama je "Vite poziva" za 2011. koju daje nevladina organizacija Liga ekspetara LEX na svetski dan ljudskih prava pojedincima koji su se istakli u svojim profesijama.

U njenoj biografiji piše da je 1980. u Beogradu diplomirala na Pravnom fakultetu. Posle nekoliko godina rada u PKB-u vratila se u Čačak i zaposlila kao pravnica u opštinskom Komitetu za urbanizam. Od 1997. do 2000. bila je javni pravobranilac opštine, odakle je smenjena posle petooktobarskih promena.

Bila je jedna od liderki antiratnog protesta Građanskog parlamenta Čačka za vreme NATO bombardovanja 1999, a kasnije jedna od osnivača Građanskog parlamenta Srbije, čija je predsednica bila do maja 2003. godine. Bila je i poverenica čačanske kancelarije G17 plus. Inače, 2003. je imenovana za predsednicu Saveta za borbu protiv korupcije.

Od imenovanja Verice Barać do marta 2012. godine, Savet za borbu protiv korupcije je Vladi dostavio više od sedamdeset izveštaja, inicijativa, analiza i predloga - piše na sajtu Saveta.

U junu 2011. Savet je na svom sajtu objavio “Najvažniji izveštaji i inicijative o fenomenima sistemske korupcije koje je Savet dostavljao Vladi i Tužilaštvu” u odeljku Pitanja koja su ostala bez odgovora.

"Ocenjena kao najveći borac protiv korupcije u Srbiji, godinama se suprotstavljala centrima moći u srpskom društvu, ekonomiji i politici, utoliko istrajnije ukoliko su njeni i izveštaji Saveta sudarali sa zidom odbijanja i ćutanja", pisao je o Verici Barać nedeljnik Vreme.

Priredila je knjigu Građanskog parlamenta Srbije "Pravac promena" 2000, kao i tri zbornika izveštaja i inicijativa Saveta za borbu protiv korupcije "Korupcija, vlast i država – polazište i rezultati Saveta za borbu protiv korupcije (2001-2004)", "Korupcija, vlast i država –Drugi deo" 2005. i "Korupcija, vlast i država –Treći deo" 2011. godine.

Sonja Savić

Čačanka osporavana zbog "načina na koji je živela"

Još jedna čuvena Čačanka, rođena je 6 godina posle Verice Barać - 1961. godine, a pamtimo je po mnogo dobrih uloga, naročito onih u filmovima tokom osamdesetih godina.

Sonju Savić odlično znaju sve generacije, a Šećernu vodicu, Davitelja, Balkanskog špijuna, Unu, Anđele i mnoga druga velika ostvarenja domaće kinematografije oplemenila je svojim neospornim glumačkim talentom i harizmatičnom pojavom.

Višestruko nagrađivana jugoslovenska i srpska glumica prvi put je viđena na filmu sa 16 godina u Leptirovom oblaku Zdravka Randića.

FDU je upisala posle drugog razreda gimnazije i diplomirala u klasi profesora Minje Dedića 1982. Dobitnica je "Zlatne arene", "Carice Teodore", "Ćele Kule" i nagrade žirija u Veneciji.

Poslednju glavnu ulogu je odigrala 2005. godine u filmu Jug jugoistok, a poslednji put smo je videli na filmu Zabranjena ljubav.

Režirala je nekoliko filmova, družila se sa Milanom Mladenovićem iz EKV-a i novotalasnom rokenrol ekipom iz Beograda, pokušala da studira teologiju, navodi detalje iz njene burne biografije BBC na srpskom.

Sonja Savić je navodno umrla od predoziranja drogom septembra 2008. u stanu u Beogradu.

Zbog života kakav je vodila, nije dobila ulicu u rodnom Čačku, a ovakav stav gradskog rukovodstva izazvao je buru negativnih komentara javnosti i izjava podrške slavnoj glumici. Pošto nijednu ulicu nisu nazvali po svojoj sugrađanki, najavljeno je da će se po njoj zvati Mali park u ovom gradu, što bi trebalo da se dogodi sledeće godine.

Gordana Suša

Beskompromisna kritičarka nacionalističke ideologije

Pre skoro godinu dana Srbija je ostala i bez ugledne novinarke, nekadašnje predsednice NUNS-a i članice Saveta REM-a Gordane Suše. Rođena 1946. godine u Beogradu, Gordana se novinarstvom bavila od 1970.

Radila je u Radio Beogradu, Televiziji Beograd, YUTEL-u, ViN produkciji, na poslovima od reporterskih do uredničkih. Pisala je za Našu Borbu, sarajevsko Oslobođenje i druge medije u regionu, navodi se u njenoj biografiji.

Poslednju kolumnu u Danasu objavila je u maju 2021.

Predsednica NUNS-a bila je od 1999. do 2002. godine, a od maja do novembra 2004. bila je glavna i odgovorna urednica Informativnog programa RTS-a. Od 2010. do 2016. bila je članica RRA, kasnije preimenovane u Regulatorno telo za elektronske medije.

“Nikad nije očekivala da je vole – ona je, naprosto, i neistomišljenike i protivnike, a naročito kolege – sasvim spontano primoravala da je – poštuju - napisao je njen kolega Velimir Ilić nakon njene smrti.

Kritikovala je nacionalističku ideologiju, a njenu poslednju kolumnu u listu Danas možete pročitati ovde.

O tome da nije pravila kompromise u novinarskom radu, pisale su i njene druge kolege.

Suša je preminula juna 2021. godine.

Borka Pavićević

Borkinja iz kulture

Osnivačica i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, aktivistkinja, dramaturškinja i kolumniskinja Borka Pavićević rođena je 1947. godine u Kotoru, ali je veći deo svog života Beograđanka.

Ipak, njeni prijatelji, saradnici i pratioci njenog lika i dela kažu da je bila građanka sveta. Njena smrt, u junu 2019. godine pogodila je mnoge u kulturnom i uopšte u javnom životu Srbije i regiona.

Prijatelji, saradnici, mnoge javne ličnosti videli su u Borki Pavićević jedinstvenu pojavu u kulturnom i društvenom životu Srbije, i Jugoslavije tokom više decenija. Njen otpor ratu, veliko angažovanje u antiratnim manifestacijama. I, razume se, njenu graditeljsku ulogu u Centru za kulturnu dekontaminaciju, na čijem je čelu bila od 1995. godine do svoje smrti - napisala je Latinka Perović za Peščanik.

Njena biografija u listu Danas, čija je kolumnistkinja bila kaže (vrlo ukratko) da je Borka diplomirala dramaturgiju 1971, magistrirala 1976. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu sa tezom "Nerealistička drama u Srbiji između dva rata". Bila je članica Beogradskog kruga, udruženja slobodnih intelektualaca.

Screenshot:czkd.org

Malo opširnije, Borka je bila dramaturškinja pozorišta Atelje 212 i BITEF-a.

Zatim, dramaturškinja u Zenici, Splitu, Skoplju, Ljubljani, Subotici i Beogradu od 1978. do 1991. Osnivačica pozorišta "Nove senzibilnosti" u staroj beogradskoj pivari 1981. Učestvovala je u umetničkom pokretu KPGT od 1984. do 1991. godine.

Bila je Art direktorka Beogradskog dramskog pozorišta, odakle je smenjena nakon javnih i političkih izjava.

Dobitnica je “Otto Rene Castillo” nagrade za političko pozorište u Njujorku 2000. godine, nagrade “Hirošima” fondacije za mir i kulturu 2004, nagrade “Osvajanje slobode” koju dodeljuje Fondacija Maja Maršićević Tasić 2005, nagrade “Routes” koju dodeljuje ECF, a 2001. i nagrade “Legion d’Honneur” koju dodeljuje vlada Republike Francuske.

CZKD koji je osnovala već više od 25 godina je prostor slobode, u kome se održavaju brojni događaji - od projekcija do predstava, diskusija, promocija itd.

Isidora Žebeljan

Prva profesorka kompozicije u Srbiji i najizvođenija srpska kompozitorka

Čuvena srpska kompozitorka, čija dela se redovno izvode po čitavoj Evropi, Izraelu, Dalekom Istoku i u Americi, a čiju je kompoziciju Konji svetog Marka izveo i simfonijski orkestar BBC-ja 2009. u Londonu - Isidora Žebeljan, rođena je 1967. godine u Beogradu.

Reč je o najizvođenijoj srpskoj kompozitorki koja je stvarala za film i pozorište.

Pažnju svetske javnosti privukla je operom Zora D, navodi se u njenoj biografiji, koja je premijerno izvedena u Amsterdamu 2003. Nakon uspeha ove opere, Isidora je dobijala porudžbine značajnih institucija i festivala, kao što su Venecijansko bijenale, Festival u Bregencu, Dženezis Fondacija iz Londona, Univerzitet u Kentu, Opera iz Gelzenkirhenu, Holandski kamerni hor i mnogi drugi.

Komponovala je za ansamble Bečki simfoničari, The Academy of St. Martin in the Fields, Brodski kvartet, Oktet Berlinske filharmonije, Holandski kamerni hor i London Brass.

2017. godine bila je dobitnica nagrade Fonda "Todor Manojlović", nagrade koja se dodeljuje za moderni umetnički senzibilitet. Žiri je u obrazloženju napisao:

Baveći se, pored komponovanja, pijanizmom i dirigovanjem, redovna članica SANU i profesorka Fakulteta muzičke umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu Isidora Žebeljan u svojoj prebogatoj i višeslojnoj stvaralačkoj biografiji beleži mnogo nastupa i nagrada, pozorišnih i filmskih projekata, diskografskih izdanja, pedagoškog angažmana u univerzitetskoj nastavi i kreativnog umrežavanja sa glasovitim svetskim umetnicima. Izvodi dela srpskih kompozitora, između ostalih Ljubice Marić i Vuka Kulenovića, komponuje muziku za četrdesetak pozorišnih predstava postavljenih na prostoru od Budve do Trondhajma, među kojima su pozorišna izvođenja Šekspirovog "Kralja Lira“, Čehovljevog "Galeba“, Simovićevog "Čuda u Šarganu" i "Skakavaca" Biljane Srbljanović. Sarađuje sa Tomijem Janežičem, Dejanom Mijačom, Vidom Ognjenović, Slobodanom Unkovskim i Nebojšom Bradićem.

Vlasnica je, podsećaju, i Mokranjčeve nagrade, tri Sterijine i četiri nagrade Yustat Bijenala pozorišnog dizajna za najbolju pozorišnu muziku, nagrade srpskog FIPRESCI-ja i Filmskog festivala u Sopotu. Jedina sa ovih prostora dobila nagradu Parlamentarne skupštine mediteranskih zemalja za dostignuća u oblasti kulture i umetnosti. Dobitnica je stipendije njujorške fondacije Čivitela Ranijeri za 2005, dok je 2006. izabrana je za članicu SANU, a 2012. u Svetsku akademiju nauka i umetnosti (VAAS).

Inače, Isidora je studirala Kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu kod Vlastimira Trajkovića, a 2002. postala je prva srpska predavačica Kompozicije na tom fakultetu.

Ističe se i po orkestriranju muzike za filmove Dom za vešanje, Arizona drim i Podzemlje Emira Kusturice, a komponovala i orkestrirala je filmsku muziku i za ostvarenja Želimira Gvardiola, Miloša Radovića, i Patrisa Šeroa.

Nema sumnje da je njena profesionalna biografija prebogata, a kompletan njen rad je opisan na njenom zvaničnom sajtu.

Isidora Žebeljan umrla je u svom rodnom gradu u septembru 2020. godine.

Mileva Prvanović

Prva je doktorirala geometriju u Srbiji

Još jedna srpska akademkinja, matematičarka Mileva Prvanović, ostaće upamćena kao velikanka čiji smo savremenici bili. Rođena je u mestu Žlne kod Knjaževca 1929. godine, dok je u Beogradu 1951. završila studije matematike.

Doktorirala je 1955. na Prirodno-matematičkom fakultetu u Zagrebu tezom „Parageodezijski prostori i parageodezijske krive potprostora Rimanova prostora”.

Od 1951. do 1955. Mileva Prvanović je radila kao asistentkinja Matematičkog instituta SANU u Beogradu, a do kraja 1956. kao asistentkinja na katedri za matematiku Filozofskog (kasnije Prirodno-matematičkog) fakulteta u Novom Sadu. 1957. izabrana je za docentkinju, 1962. za vanrednu, a 1967. za redovnu profesorku za grupu predmeta iz oblasti geometrije.

Dobitnica je Oktobarske nagrade Novog Sada za 1966. godinu i Sedmojulske nagrade za 1989. godinu.

Za dopisnu članicu Vojvođanske akademije nauka i umetnosti izabrana je 1981, dok redovna članica postaje devet godina kasnije. Redovna članica SANU bila je od 1991.

Njena biografija obiluje naučnim radovima, kojih je objavila 84 u domaćim i stranim časopisima.

Njen naučni rad se najviše odvijao na polju geometrije, naročito diferencijalne geometrije. Smatra se da je prvi doktor geometrije iz Srbije - navodi se u njenoj biografiji.

Autorka je tri univerzitetska i tri srednjoškolska udžbenika, kao i više stručnih radova. Pod njenim rukovodstvom urađeno je više od 10 magistarskih i doktorskih disertacija, koje su odbranjene u Novom Sadu, Beogradu i Skoplju.

Bila je i glavna urednica časopisa "Publication de l'Institut mateématique" iz Beograda.

Mileva Prvanović umrla je februara 2016. godine u Beogradu.

Zagorka Golubović

Intelektualka koja je glasno govorila

Filozofkinja i antropološkinja koja se borila protiv političke apatije, ostajala dosledna svojim stavovima i kritički nastrojena prema svim negativnim pojavama u društvu, rođena je u 1930. godine u Debrcu, ali već od svoje treće godine živela je i radila u Beogradu. Reč je o profesorki Zagorki Golubović.

Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, pa je do 1954. godine radila najpre kao profesorka u gimnazijama u Zemunu i Beogradu. U zvanje asistentkinje na Filozofskom fakultetu izabrana je 1957. godine, gde je ostala do 1975. u zvanju vanrednog profesora.

Bila je u grupi profesora koji su podržali proteste studenata 1968. godine, ističe se u njenoj biografiji.

Skupština Socijalističke Republike Srbije suspendovala je u januaru 1975. godine, pa je do 1981. bila bez posla. Od te godine radila je kao naučna savetnica na Institutu za društvene nauke koji je tada bio uključen u Beogradski univerzitet. Bila je i gostujuća profesorka u Švedskoj, Velikoj Britaniji i SAD-u. Na Filozofski fakultet vratila se 1991. godine, gde je do 1996. godine predavala socio-kulturnu antropologiju.

Bila je urednica časopisa Gledišta, Sociologija i Filozofija i član Saveta "Praksisa", kao i članica redakcije "Praxis International".

Bila je članica Upravnog odbora Jugoslovenskog društva za filozofiju i sociologiju, predsednica Sociološkog društva Srbije i Filozofskog društva Srbije, a jedna je od osnivača Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Kako je sama kazala u jednom intervjuu, "protiv svoje volje" bila je dve godine poslanica u jugoslovenskom Parlamentu.

Zagorka Golubović nije bila samo naučnik i teoretičar tih epoha, već je živela rizicima ispunjen život angažovanog kritičkog intelektualca u vremenu brutalnog autoritarizma, izgradnje kulta ličnosti i sprečavanja svake naznake demokratizacije, što je karakterisalo Titovo doba. Uvek je mogla da izabere siguran hod kroz institucije i nomenklaturu Komunističke partije, a birala je baš suprotno, pobunu nezavisno od zakonomernih rizika i teških posledica - napisao je o njoj Boris Tadić.

Zagorka Golubović objavila je 2012. knjigu Moji horizonti, a u njenom opusu je još mnogo dela, među kojima su i Glas u javnosti - kako postati građanin, Kako kalimo demokratiju - Šta nismo naučili itd.

Umrla je u martu 2019. godine u Beogradu.

Od 2021. godine Institut za filozofiju i društvenu teoriju ustanovio je priznanje sa imenom Zagorke Golubović, a nagrada se dodeljuje za najbolji angažovani istraživački rad objavljen u naučnom časopisu ili zborniku naučnih radova.