Street art: Ako nije u muzeju, ne znači da nije umetnost
Ulična umetnost je jedan od onih fenomena koji se za kratko vreme od čina koga mnogi poistovećuju sa vandalizmom preobrazio u globalnu senzaciju.
Istovremeno, i dalje je mnogo onih koji se pitaju da li je to uopšte umetnost i ako jeste, koja joj je svrha.
Zbog takvih dilema u stručnoj javnosti, ljudi koji stvaraju uličnu umetnost, pored osude sa kojom se i dalje povremeno susreću, imaju problema sa svojiim stvaralaštvom, prevashodno u kontekstu (autorskih) prava nad svojim delima i njihove zaštite generalno.
Sa druge strane, publika je njihovom umetnošću uglavnom oduševljena, pogotovu njenom angažovanošću.
Čemu služe grafiti?
Grafiti su opšti naziv za sve vizuelne elemente, poput natpisa i crteža, koji se pojavljuju na gradskim zidovima, ali i na zidovima unutar javnih prostora, a najčešće se izrađuju bojom u spreju.
Ova vrsta umetničkog izraza bila je najpopularnija 1970-ih i 1980-ih, kada ih je Jean-Michele Baskuiat uveo u umetničku galeriju, a Norman Mailer objavio „Veru grafita“, jedno od prvih književnih dela koje je sagledalo poreklo i značaj grafita u modernoj urbanoj kulturi.
Od tada se javnost deli oko toga da li su grafiti manifestacija kreativne mašte ili vandalizma, a bitka između ta dva tabora se vodi i danas, iako su umetnici grafita polako počeli da dobijaju bitku i dobili politički korektniji naziv uličnog umetnika.
Ulični umetnik
Termin „ulični umetnik“ razvio se i počeo primenjivati od onog trenutka kada je stručna javnost na njegovo stvaralaštvo počela da gleda kao na umetnost uočavajući u njegovim delima mnogo dublju poruku i mnogo detaljniji i umetničkiji prikaz od običnog ispisivanja grafita.
Direktna komunikacija sa javnošću omogućava uličnim umetnicima da predstavljaju društveno relevantne sadržaje, istovremeno ulepšavajući uglavnom zapuštene gradske prostore na rubu urbanog propadanja.
Većina street artista koristi svoj posao za davanje društvenih ili političkih komentara, često crtajući figure i čitave scene uz poruke protiv uspostavljanja establišmenta.
U njihovom stvaralaštvu su dominantni anti-konzumerizam, pacifizam, kritika društvenih medija, ukazivanje na probleme marginalizovanih grupa, siromaštva, eksploatacije životne sredine i slično.
Pojam ulične umetnosti
Po opšteprihvaćenoj definiciji, ulična umetnost, popularnije street art, je bilo koja umetnost nastala na javnom mestu tj. na ulici. Duboko je ukorenjena u urbano, gradsko tkivo i sa njim je neraskidivo povezana.
Monumentalne slike neretko ukrašavaju zidove velikih zgrada, dok su manji crteži plakati, predlošci ili nalepnice stalni elementi javnog prostora.
Ulična umetnost predstavlja trenutni način reagovanja na stvarnost koja nas okružuje, pa se umetnici koji je stvaraju često dotiču važnih društvenih problema i kroz svoja dela izražavaju stavove o društvu i aktuelnim socijalno-političkim temama.
Iako često sankcionisana, ulična umetnost omogućava umetniku da zaobiđe granice formalnog sveta umetnosti gde samo elita može da učestvuje.
Street art time predstavlja i pobunu protiv ograničenja galerija i muzeja, mada sve češće biva prezentovan u takvim prostorima. I to je najnesporniji dokaz da umetnost koja je u početku smatrana vandalizmom, danas postaje sve cenjenija.
Ipak, i dalje je mnogo kritičara ovog pokreta koji tvrde da je ulična umetnost vandalski čin, prevashodno zbog činjenice da većina uličnih umetnika ne traži odobrenje od vlasnika imovine na čijim zidovima stvara. Sa tim u vezi, stoji da je većina grafita rođena iz zločina, jer je nastala činom obeležavanja ili uništavanja prostorija ili druge imovine bez dozvole.
Da li je street art legalan?
Sa jedne strane, ulična umetnost može predstavljati estetsko poboljšanje gradskog lokaliteta na kome nastaje tj. ulepšavati oronule i zapuštene gradske zidove. U tom kontekstu je poslednjih godina postalo popularno da vlasnici zgrada ili gradske vlasti angažuju ulične umetnike da oslikaju neki zid, odnosno sponzorišu njihovo delo što ga čini legalnim.
S druge strane, mnogi ulični umetnici nemaju dozvolu za stvaranje dela na određenoj lokaciji što ga čini vandalizmom.
Postavlja se, stoga, pitanje kako razlikovati uličnu umetnost od vandalizma, odnosno da li je imanje ili nemanje dozvole za izradu nekog grafita linija kojom se te dve krajnosti razdvajaju? A čini se da, barem za sada, jeste.
Autorska prava i zaštita dela
Nevezano sa tim da li je street art vandalizam ili ne, ono što se postavlja kao važno pitanje u vezi sa delima koja stvaraju ulični umetnici jeste pitanje autorskih prava i zaštita njihovog stvaralaštva.
Ukoliko se njihova dela smatraju umetnošću onda se očekuje da budu zaštićena nečim što se zove Zakon o pravima vizuelnih umetnosti tj. Visual Arts Rights Act i u SAD-u služi za zaštitu rada vizuelnih umetnika od namernih izobličenja, sakaćenja i drugih modifikacija.
Prema tom zakonu, delima ulične umetnosti je omogućena zaštita autorskih prava sve dok su legalno instalirana i ispunjavaju dva dodatna uslova: originalnost u delu i da je ono fiksirano u opipljivom medijumu. Autorsko pravo takvog dela bi preživelo umetnikov životni vek plus 70 godina
Srbija je verovatno miljama daleko od tog zakona, a da joj je neophodan jasno nam je na osnovu brojnih primera namernog uništavanja gradskih murala od kojih je najpoznatiji, a po mnogima i najskandalozniji, slučaj sa muralom „Jedina istina“ koga je na zidu Gradske biblioteke u Novom Sadu naslikao poznati francuski umetnik Guillaume Alby – Remed, a koji je prekrečen bez ikakvog objašnjenja i od strane nepoznatih počinilaca, ali očigledno potpuno svesno i organizovano.
Beogradski street art
Posmatrano kroz prizmu toga da je Beograd često na udaru vandala raznih vrsta, te da su društvene prilike decinijama takve da teraju mlade ljude na bunt, logično je da je grad prepun najrazličitijih grafita koji su svedočanstvo vremena i istorije koja je za nama.
Najstariji grafit u Beogradu se nalazi u Sremskoj ulici i prošle godine je napunio jubilarnih 100 godina, s obzirom na to da potiče iz avgusta 1920. godine.
Nastao je tokom kampanje za izbor gradonačelnika Beograda, kao podrška jednom od kandidata, pa na grafitu piše: “Glasajte za Filipa Filipovića” koji je, zanimljivo, bio predstavnik Komunističke partije Jugoslavije i čak je pobedio.
U Kraljevini Jugoslaviji je bilo nezamislivo da predstavnik KPJ vodi glavni grad, pa je policija sedam dana posle izbora upala u opštinu i izbacila odbornike, a Filipa Filipovića smenila, pod izgovorom da nisu položili zakletvu.
U Beogradu su i danas najdominantniji grafiti sa političkim, najčešće antifašističkim porukama, ali poslednjih godina s obzirom na atmosferu u društvu sve je više i neonacističkih. Većina ih ukazuje na vandalizam i teško se mogu posmatrati kao umetnost iako neki od njih predstavljaju veoma kreativna rešenja i poruke.
S obzirom na to da uglavnom nastaju bez dozvole, većina je efemerna i vrlo brzo po nastanku biva prekrečena.
Za razliku od grafita, murale poštuje i šira publika, a ne samo pripadnici supkulture, pa su oni i dugotrajniji, pogotovu što Beograd ima odlične umetnike na tom polju koje vlasnici objekata, pa i sam Grad često angažuju. Tematika ovih murala je raznovrsna i vrlo su živopisni.
U okviru beogradske ulične umetnosti dosta su zastupljeni portreti i to onih ličnosti koje su obeležile ovaj grad i njegovu istoriju. Na Dorćolu čak postoji i čitav niz murala koji prikazuju poznate Beograđane koji su bili poštovaoci FK Partizan. Ova serija murala je u jednom trenutku preko noći prekrečena, pretpostavlja se od strane navijača rivalskog fudbalskog tima, ali ih je autor nakon toga obnovio.
Specifičnost beogradskog street arta su i tzv. memorijalni murali kakve ćete teško sresti na drugim mestima, a prikazuju uglavnom navijače i pripadnike beogradskog podzemlja koji su preminuli, najčešće u mlađim godinama. Najviše ih je na Novom Beogradu i posebno su bili popularni devedesetih prošlog veka.
Beograd od pre par godina ima i udruženje čiji je cilj da se popularizuje ulična umetnost kao specifičan vid umetničkog stvaralaštva.
Na svom sajtu Beogradski grafiti / Street Art Belgrade i putem knjiga koje objavljuju i izložbi koje organizuju oni se trude da sačuvaju i dokumentuju beogradske grafite i uličnu umetnost s obzirom na njihovu efemernost, kao i da promovišu najtalentovanije umetnike.
5 najprepoznatljivijih street art umetnika u Beogradu
Artez
Andrej Žikić – Artez nesporno je jedan od najistaknutijih domaćih uličnih umetnika s obzirom na to koliko je aktivan i na internacionalnoj sceni. Njegovi murali krase istaknute zidove u mnogim gradovima Evrope kao što su Berlin, Pariz, Rim, Zagreb, Istanbul, Bukurešt, Helsinki, ali i brojne gradove širom Brazila i Indije.
Gaji vrlo prepoznatljiv stil definisan kao mešanje fotorealizma sa ilustracijom. Kreira poetske murale u ogromnim formatima koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim s obzirom na to da bude sasvim specifične emocije i deluju vrlo smirujuće na posmatrača.
Pijanista
Andrej Josifovski, poznatiji kao Pijanista, prepoznatijiv je po velikim muralima kojima pokušava da pošalje direktnu poruku, izraženu na lep način. Crpeći inspiraciju iz aktuelnih događaja, uvek pažljivo bira mesto za svoje komade kako bi ideja dobila proporcionalni okvir.
Osnivač je festivala ulične umetnosti Runaway u beogradskim naseljima Bežanijska kosa i Donji Dorćol. Kako sam kaže, njegova vizija je da stvori muzej na otvorenom u naselju Bežanijska kosa i da pozove različite domaće i strane umetnike da ostave svoj trag na fasadama Beograda.
TKV / The Kraljica Vila
Kraljica Vila je prepoznatljiva ne samo po stilu, već i po tome što na gradskim zidovima uglavnom slika ženske likove. Sa tim u vezi, pre par godina je na Dorćol Platzu organizovala manifestaciju All Girls Street Art Jam, pa je nekoliko dana zajedno sa svojim koleginicama ukrašavala ovaj prostor.
Svoj prvi stensil je uradila sa 16 godina, 2004. godine u Rimu, i taj rad koji je prikazivao Ameliju Pulen, jedan od najpopularnijih likova pop kulture, ju je proslavio, a donekle i najavio njen prepoznatljiv stil. Njeni stensili i murali krase brojne zidove po Beogradu, ali i drugim evropskim gradovima. Jedan od njenih radova je objavljen i u knjizi o 50 najboljih žena u street artu koja je objavljena u Londonu.
Kriška
Kriška je zanimljiv ženski dvojac uličnih umetnika čija su dela živopisna, duhovita i šarmantna, često zavodljivo jednostavna, a efektna.
Njihova zajednička karijera na ulicama Beograda započela je u Savamali 2012. godine serijom murala „Ghost People“, ali je nažalost danas dosta ovih duhova uništeno.
Preostali njihovi radovi se mogu sresti po Gornjem Dorćolu i vrlo su prepoznatljivi po jednoj pastelnoj roza-ciklama nijansi boje interno nazvanoj „Kriška boja“.
Junk
Junk je još jedan od beogradskih street artista čiji se radovi prepoznaju na prvu i to po jarkim bojama - najčešće crvenoj, žutoj i zelenoj – ali i po načinu na koji obrađuje likove.
Uglavnom su to otkačene antropomorfne životinje koje toliko dobro senči da njegovi murali izgledaju kao realistični prikazi crtanih filmova i predstavljaju prava remek dela nastala na zidovima uglavnom većih formata, često i u okviru dečijih igraonica s obzirom na specifičnost njegovog stila.
Ako pogledamo samo radove navedenih umetnika, a talenata poput njih u našoj zemlji ima još, svakako je neprimereno njihovo stvaralaštvo karakterisati kao vandalizam. Naprotiv! Dela ovih umetnika i njima sličnih upravo su ona koja teže i doslovce zahtevaju društveno prihvatanje ulične umetnosti kao umetnosti, u pravom smislu te reči.
Njihova dela iskazuju jasan cilj da komuniciraju sa ljudima u svakodnevnim, urbanim sredinama o društveno relevantnim pitanjima, ali i emocijama, bez ikakve namere da bilo koga vređaju ili stvaraju konflikt, već da svojim delima oplemene prostor u kome svi svakodnevno obitavamo kroz aktivnosti koje nas često udaljavaju od lepog.
I baš ta komponenta je ono što uličnu umetnost čini javno prihvatljivom, zanimljivom i dopadljivom.
Fotografije: Instagram profili umetnika; Marija Zarić; Ivana Milaković