Lutalice su psi neodgovornih vlasnika

Lutalice su psi neodgovornih vlasnika

Milan Živanović
Milan Živanović

Pasa lutalica ima u skoro svim delovima sveta. Prema podacima iz 2019. godine u vrhu liste zemalja s najvećim brojem lutalica su Sjedinjene Američke Države, Brazil, Rusija i Kina.

Jasno je da životinje nisu same odabrale život na ulici, odnosno da problem nastaje usled neodgovornog ponašanja vlasnika – mnogo je onih koji pse i mačke tretiraju kao igračke, pa ih odbacuju kada odrastu i postanu veća obaveza. Upravo je to sudbina ogromnog broja nekadašnjih ljubimaca i u Srbiji.

Zdravo 👋 Želimo ti dobrodošlicu na Glavne 🖖

Upravo čitaš javno dostupnu priču. To znači da je ona objavljena pre najmanje 3 meseca. Ako ti se sviđa i želiš da čitaš naše novije članke - pozivamo te da se učlaniš u Glavne. 👈

🥁 Svi novi tekstovi su prvih 30 dana dostupni samo uz plaćenu članarinu!

Plaćena članarina omogućava nam da nastavimo da objavljujemo kvalitetne priče na raznovrsne teme, bez opterećivanja sajta banerima koji ometaju čitanje. Uz mesečnu članarinu nižu od 6 šoljica kafe u kafiću, nadamo se da ćeš odlučiti da na ovaj način podržiš naš rad...

Borba s predrasudama

Prema izveštaju Svetske zdravstvene organizacije iz 2019. godine (kompletna statistika objavljena na web sajtu Woof Dog) na svetu ima oko 200 miliona pasa lutalica, a problem je ozbiljniji što je neka zemlja siromašnija.

Tako je i u Srbiji problem pasa lutalica dosta izražen, ali ne samo zbog siromaštva, već i zato što kod naših građana ne postoji kultura držanja pasa, pa često vladaju predrasude u vezi sa kastracijom i sterilizacijom.

Mnogi veruju da ove intervencije nisu prirodne i da ugrožavaju ljubimce, što naravno nije tačno – eksperti tvrde da blagotvorno utiču na zdravlje životinja, te na to da takvi psi ne beže od kuće, da budu manje dominantni i manje agresivni, i na kraju na to da nema neželjenih štenaca koji na kraju završe na ulici.

Holandski recept

Iako zvuči neverovatno, postoji zemlja u kojoj nema pasa lutalica. U pitanju je Holandija, koja je u međuvremenu postala „raj za pse“.

Ova zemlja se sa problemom pasa lutalica borila od XIX veka, kada je epidemija besnila dovela do toga da veliki broj vlasnika svoje pse izbaci na ulicu. Strah od zaraze doprineo je vrtoglavom rastu broja napuštenih pasa. Mnogo toga se od tada promenilo, pa je Holandija jedina zemlja koja danas ima uspešan recept za rešenje problema.

Holandski program nije nikakva misterija  – radi se o procesu u okviru kojeg se psi sakupljaju, sterilišu ili kastriraju, vakcinišu i vraćaju na lokaciju na kojoj su uhvaćeni. Cilj ovog programa je da se okupe svi psi – kako lutalice bez vlasnika, tako i oni koji povremeno ili stalno imaju prebivalište, a kako bi se sprečilo da se nekontrolisano razmnožavaju.

Akcija se sprovodi paralelno sa edukacijom građana, a svi uhvaćeni psi se unose u bazu podataka. Vlasnicima koji smatraju da je sterilizacija neprirodna se poručuje da nesterilisane životinje proizvode štence koji nastavljaju da pate na ulici, a veliki broj pasa dovodi i do toga da mnogi od njih gladuju, te na kraju uginu od gladi ili bolesti koje se u većim populacijama brže šire.

Vrzino kolo

O sličnim rešenjima se razmišlja i u Srbiji. I kod nas se psi hvataju, sterilišu i ponovo vraćaju na ulice, ali broj lutalica i dalje raste.

Problem su neodgovorni vlasnici koji svoje ljubimce ne sterilišu, a štence izbacuju na ulicu. Napuštaju se i odrasli psi koji počinju da predstavljaju teret, pa je upravo zbog toga važno da se što veći broj građana edukuje o tome kako se brine o svojim životinjama.

Prihvatilišta služe da se napuštenim psima život bar malo olakša, ali nisu rešenje, budući da se psi na ulici brzo razmnožavaju, pa se broj "nadoknadi" u rekordnom roku.

U Zakonu o dobrobiti životinja iz 2009. godine stoji da je „Vlasnik, odnosno držalac kućnih ljubimaca, dužan da spreči rađanje neželjenih kućnih ljubimaca, i to onemogućavanjem kontakta mužjaka i ženke i primenom kontracepcije, kastracije i sterilizacijom ženke“, te da vlasnik koji odbije da to učini plaća poresku taksu. Primena ovog zakona bi sprečila neželjena legla, a problem je u tome što se mere ne sprovode, posebno u ruralnim sredinama gde je kontrola otežana.

Iz JKP Veterina Beograd ističu da je problem u neodgovornom vlasničkom ponašanju. Zaposleni svakodnevno na terenu sprovode program kontrole i smanjenja populacije napuštenih pasa i mačaka, a to znači čipovanje, vakcinaciju i sterilizaciju životinja bez vlasnika.

U proteklih pet godina na području Beograda je sterilisano oko 20 hiljada pasa i mačaka, a preko Veterine Beograd, kako iz prihvatilišta, tako i u akcijama usvajanja, udomljeno je oko 3.500 napuštenih životinja. Psi sa ulice se pored toga zbrinjavanju u pet prihvatilišta – Zemun, Rakovica, Padinska Skela, Kovilovo, a tu je i karantin u Borči. U prihvatilištima koja su u sastavu Veterine Beograd trenutno je smešteno oko 3.500 pasa.

Značaj (re)socijalizacije pasa

Kada psi stignu u azil, mnogi od njih moraju da prođu kroz resocijalizaciju, što je u širem smislu, obuka odraslih pasa koji nisu adekvatno i na vreme socijalizovani, ili su usled nekih negativnih iskustava stekli loše navike zbog kojih dolaze u konflikt sa ljudima ili psima iz svog okruženja.

O ovom procesu smo razgovarali sa dr vet med Angelinom Meringer, koja se niz godina bavila resocijalizacijom napuštenih pasa. Ona ističe da „psi koji su ceo život, ili neko vreme proveli na ulici nisu obavezno i loše socijalizovani – često imaju svakodnevni kontakt sa ljudima, decom, saobraćajem, bukom, drugim psima. Međutim, psi se mnogo lakše udome ukoliko imaju „lepe manire“ – poslušno idu na povocu, znaju osnovne komande (sedi, stani, dođi), ne vrše nuždu u stanu, itd. Nekad ulični psi imaju loša iskustva i usled toga postanu anksiozni, nesigurni u sebe, samim tim i plašljivi, ponekad i agresivni – dešava se da kada stignu u porodicu iskažu različite bihevioralne probleme, koji u najvećem broju slučajeva mogu da se reše obukom“.

Na pitanje „Šta nekog psa kvalifikuje za program resocijalizacije?“ Meringer naglašava:

Svaki pas može da se resocijalizuje, iako možda nije svaki idealan za svaku porodicu – nekima će biti potreban iskusniji vlasnik, ili vlasnik koji može više vremena da posveti svom psu. Ako pitaš za ulogu terapijskog psa, onda je važan temperament psa, pas treba da pokaže druželjubivost, zainteresovanost za obuku, da pokaže da voli da radi, da ima samopouzdanja i da nije previše energičan.

Kako kaže, pas je nakon procesa resocijalizacije spreman za udomljavanje.

„Nekim psima je dovoljno malo obuke i navikavanja na nove okolnosti života, a nekima više. Svako ko udomljava psa koji je proveo vreme na ulici treba da bude svestan da će tom psu biti potreban period adaptacije, da je to sasvim očekivano i normalno i da će se sitni problemi vremenom rešiti, kada se pas navikne na sve što mu je novo. Mislim da će svaki azil potvrditi da nije problem udomiti psa, koliko je problem što se dešava da ljudi odustanu i vrate ih, iz kojekakvih razloga (previše cvili, ne voli da ostaje sam, itd.).“

Ističe i da „svi više vole da usvoje štene. Ali odrastao pas je možda bolja opcija – već znamo koliko je velik, kakav mu je karakter, koliko ima potrebe za fizičkom aktivnošću, ne mora da uči da vrši nuždu napolju, ne gricka po stanu, već je socijalizovan...“

„Isto važi i za terapijskog psa. Postoje odgajivači koji vrše selekciju i dobijaju štence koji imaju velike šanse da budu odlični terapijski psi – ali to je i dalje kocka. Dešava se da neki pas mora da se isključi iz obuke posle godinu dana zato što je pokazao da nije za to. Posle toliko truda i vremena i moraš da odustaneš. Kod odraslog psa možeš odmah da uradiš procenu i sa većom sigurnošću pretpostaviš da li vredi obučavati ga za ovu svrhu“.

Za kraj, Meringer kaže da „svaki pas može da se socijalizuje, samo je pitanje vremena. Viđala sam pse koji su bili zlostavljani i toliko psihički „ubijeni“ da su se ponašali kao roboti. I oni se „vrate“, nauče da se ponašaju kao svi drugi psi, kada im damo dovoljno vremena i prilike da steknu nova iskustva i nove navike na pozitivan način“.

Dvostruka resocijalizacija

Jedan od zanimljivijih programa resocijalizacije jeste onaj koji se u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici sprovodi od marta 2018. godine. Zatvorenici su dobili priliku da čuvaju i dresiraju pse, a cilj projekta je pozitivan uticaj na njih, te smanjenje broja povratnika. Eksperti tvrde da se značajno poboljšava empatija kod osuđenika, što utiče na postupke nakon izlaska iz zatvora. Po završenom programu osuđenici dobijaju licencu koja im omogućava da se zaposle u azilima i odgajivačnicama.

Pod budnim okom stražara i profesionalnih trenera pasa, osuđenici u Sremskoj Mitrovici imaju jedan specifičan zadatak – da svakodnevno brinu o psima, dok istovremeno stiču znanja o dresuri. KPZ u Sremskoj Mitrovici je treći u Evropi koji sprovodi ovakav program, a jedini u svetu koji ima i svoj azil za pse. Osuđenici uglavnom vode računa o psima koji se sa ulice dovode u zatvorsko prihvatilište. Podaci pokazuju da je to doprinelo smanjenju broja lutalica u Sremskoj Mitrovici. Dobro je i to što građani mogu da udomljavaju pse iz azila, a svaka životinja je prošla veterinarske preglede i osnovnu dresuru.

Program iz Sremske Mitrovice je primer dvostruke resocijalizacije, budući da se poboljšava stanje pasa, ali i osuđenika. To je samo još jedan dokaz da ljubimci, a naročito psi i mačke, povoljno utiču na živote svojih vlasnika – dokazano je da poboljšavaju opšte stanje onih koji pate od anksioznosti i depresije, smanjuju stres, čak smanjuju rizik od kardiovaskularnih oboljenja.

Ljubimci svoje vlasnike nikada neće ostaviti na ulici

Kada izveštavaju o psima lutalicama, mediji se najčešće fokusiraju na agresivne pse koji ugrožavaju bezbednost građana. Psi tako postaju problem, pa im se nanosi još jedna u nizu nepravdi.

Zaboravlja se da je za njihovu sudbinu odgovoran čovek, drugim rečima - neodgovoran vlasnik koji ih je na ulicu i poslao. O ovom problemu bi trebalo da govore svi, najpre ljubitelji pasa, iako se ne radi o njihovim životinjama.

Svaki napušteni pas je jednom bio nečiji ljubimac, ili bi to lako mogao da postane, a u celoj priči jedno je sigurno - psima nije mesto na ulici.


Fotografije: Anoir Chafik; Evan Clark; Lauren Kay; Sasha Sashina

KulturaObrazovanjeLjubimci

Milan Živanović

Rođen 1982. u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. radi u XXZ magazinu gde uređuje različite rubrike.