Beogradski Zoo: Vrt bez nade

Beogradski Zoo: Vrt bez nade

Milan Živanović
Milan Živanović

Zoo vrtovi postoje da bi se zadovoljila ljudska želja za ograničavanjem slobode – slon, koji u prirodi pređe i po 50 kilometara dnevno, zatvoren u izložbeni prostor od nekoliko desetina kvadratnih metara nije ništa drugo do vulgarna manifestacija (ne)moći.

Teško da bilo ko može da uživa u takvim prozorima, budući da u metalnim rešetkama nema ničeg prirodnog.

Zdravo 👋 Želimo ti dobrodošlicu na Glavne 🖖
Ovde svake nedelje objavljujemo priče na različite teme iz domena poslovanja, sporta, kulture, infrastrukture, tehnologije... a svaka nova priča, najpre je dostupna registrovanim članovima.
🥁 Prijavi se za bespatnu članarinu da među prvima saznaš kad objavimo novu priču.

Šimpanze, na primer, na slobodi žive u grupama koje mogu da broje i do 100 jedinki, a te porodice imaju složenu društvenu dinamiku. U zatvorenom je taj broj daleko manji, a životinje su prisiljene da žive s jedinkama koje nisu izabrale prirodnim putem.

Istorija oslobođenja

Malo je verovatno da životinje u takvim uslovima dobro žive, ali većini građana širom sveta to izgleda ne smeta. Veliki broj posetilaca se svakodnevno okuplja ispred kaveza s životinjama čije su pretke na silu stavili pod katanac. Ipak, sve je više onih koji veruju da bi ove vrtove trebalo zatvoriti, a ta ideja uopšte nije nova – u Francuskoj se o tome raspravljalo još pre više od dvesta godina.

Po završetku Francuske revolucije nekadašnja monarhija je proglašena republikom, pa je i životinjska menažerija koju je okupio Luj XVI pripala narodu. Građani su u ime naroda i u ime prirode zahtevali da se životinje oslobode. Opasne zveri su ipak ostale u kavezima, budući da su se oslobodioci bojali njihovih čeljusti, a bezopasne životinje su odmah oslobođene.