Beogradski Zoo: Vrt bez nade

Beogradski Zoo: Vrt bez nade

Milan Živanović
Milan Živanović

Zoo vrtovi postoje da bi se zadovoljila ljudska želja za ograničavanjem slobode – slon, koji u prirodi pređe i po 50 kilometara dnevno, zatvoren u izložbeni prostor od nekoliko desetina kvadratnih metara nije ništa drugo do vulgarna manifestacija (ne)moći.

Teško da bilo ko može da uživa u takvim prozorima, budući da u metalnim rešetkama nema ničeg prirodnog.

Zdravo 👋 Želimo ti dobrodošlicu na Glavne 🖖

Upravo čitaš javno dostupnu priču. To znači da je ona objavljena pre najmanje 3 meseca. Ako ti se sviđa i želiš da čitaš naše novije članke - pozivamo te da se učlaniš u Glavne. 👈

🥁 Svi novi tekstovi su prvih 30 dana dostupni samo uz plaćenu članarinu!

Plaćena članarina omogućava nam da nastavimo da objavljujemo kvalitetne priče na raznovrsne teme, bez opterećivanja sajta banerima koji ometaju čitanje. Uz mesečnu članarinu nižu od 6 šoljica kafe u kafiću, nadamo se da ćeš odlučiti da na ovaj način podržiš naš rad...

Šimpanze, na primer, na slobodi žive u grupama koje mogu da broje i do 100 jedinki, a te porodice imaju složenu društvenu dinamiku. U zatvorenom je taj broj daleko manji, a životinje su prisiljene da žive s jedinkama koje nisu izabrale prirodnim putem.

Istorija oslobođenja

Malo je verovatno da životinje u takvim uslovima dobro žive, ali većini građana širom sveta to izgleda ne smeta. Veliki broj posetilaca se svakodnevno okuplja ispred kaveza s životinjama čije su pretke na silu stavili pod katanac. Ipak, sve je više onih koji veruju da bi ove vrtove trebalo zatvoriti, a ta ideja uopšte nije nova – u Francuskoj se o tome raspravljalo još pre više od dvesta godina.

Po završetku Francuske revolucije nekadašnja monarhija je proglašena republikom, pa je i životinjska menažerija koju je okupio Luj XVI pripala narodu. Građani su u ime naroda i u ime prirode zahtevali da se životinje oslobode. Opasne zveri su ipak ostale u kavezima, budući da su se oslobodioci bojali njihovih čeljusti, a bezopasne životinje su odmah oslobođene.

To ne znači da su pronašle sreću, budući da je u zemlji vladala glad, pa su meštani lako lovili one koje nisu naučile da beže od ljudi. Jedinke koje su preživele, brzo su se odomaćile u okolnim šumama, o čemu svedoče izveštaji napravljeni pedeset godina kasnije.

Čovečanstvo se još tada približilo onome što se danas naziva „pravima životinja“, a osećanja modernih građana se ne razlikuju mnogo ni danas.

Kada se Londonski zoo vrt suočio s finansijskim problemima 1991. godine, građani su, slično kao nekad francuski revolucionari, bili oduševljeni, budući da su se nadali da to znači slobodu za životinje. Ispostavilo se da zatvaranje zoološkog vrta nije jednostavno, jer životinje ne mogu tek tako da se puste na ulicu. I kada bi se uspelo u tome da se transportuju do svojih postojbina, vrlo je verovatno da se ne bi snašle u prirodi.

Od starog Egipta

I dok je borba za slobodu životinja novijeg datuma, istorija zooloških vrtova seže daleko u prošlost. Počeci zatvaranja životinja mogu da se smeste u stari Egipat, tri hiljade godina pre nove ere. U grobnici bogatog plemića po imenu Ti (pretpostavlja se da je živeo od 2495 – 2345. godine pre nove ere) pronađeni su prvi dokazi o divljim životinjama u zarobljeništvu. Na zidovima grobnice i danas mogu da se vide naslikani prizori iz svakodnevnog života, između ostalih i životinje u kavezima.

Pretpostavlja se da su prve životinje u kaveze dospele iz religijskih razloga, budući da su stari Egipćani obožavali pojedine vrste. Zbog toga su držane u hramovima – ili u njihovoj blizini – a najčešće su to bili divlji bikovi i zmije, koji su simbolizovali boga Sunca, potom nilski konji, sove, krokodili i skarabeji, koji su takođe smatrani svetim životinjama. Građani su zatvorene životinje poštovali, a onaj koji bi se usudio da neku od njih usmrti bio bi odmah i sam osuđen na smrt.

Prvi zoološki vrt s velikim mesožderima osnovan je u Mesopotamiji oko 2000. godine pre nove ere.

Stari Grci su uglavnom držali ptice, dok su se stari Rimljani prema životinjama odnosili nemilosrdno, a najviše su ih interesovali slonovi koji su učestvovali u gladijatorskim borbama.

U srednjovekovnoj Evropi egzotične životinje su pripadale kraljevima, a vladari su ih često razmenjivali među sobom. Životinje su ulazile u zbirke svakojakih retkosti, na koje su vladari bili posebno ponosni, budući da su tako demonstrirali svoju moć i bogatstvo. Od ovih zverinjaka je bilo i koristi, jer su zoolozi i biolozi mogli bliže da posmatraju životinjske vrste o kojima se u to vreme nije znalo mnogo.

Prvi posetioci

Prvi zoološki vrt koji je otvoren za javnost osnovan je 1752. godine u blizini dvorca Šenbrun u okolini Beča. Oko paviljona u kojem je obično obedovala kraljevska porodica smešteni su kavezi sa trinaest životinjskih vrsta, a posetiocima nisu naplaćivane ulaznice.

Zoo vrt je vremenom rastao, a car Jozef II je finansirao brojne ekspedicije po Aziji i Africi, čiji je cilj bio da se u vrt dovede još životinja.

Kada se 1828. godine u vrtu pojavila i žirafa, građani su bili toliko fascinirani, da je životinja uticala i na modu tog vremena – odeća s šarama koje su podsećale na žirafu preplavila je tržište tridesetih godina XIX veka.

Drugi zoo vrt u koji su građani mogli da uđu otvoren je 1794. godine u Botaničkoj bašti u Parizu (Ménagerie du Jardin des Plantes), te su u njega preseljene i životinje Luja XVI, iste one koje su građani nameravali da oslobode.

Tridesetak godina kasnije (1828.) otvoren je i zoo vrt u Londonu – ZSL (Zoological Society of London), a još se tada isticalo da je namenjen za naučna istraživanja i edukaciju građana. Upravo je tu začeta ideja o poreklu vrsta, a zahvaljujući orangutanki Jenny, s kojom je Charles Darwin provodio puno vremena.

Od XIX veka zoološki vrtovi su osnivani širom Evrope, a prva tri su poslužila kao uzor. Nakon Londona, zoo vrtove su dobili i Dablin, Bristol, Amsterdam i Antverpen. Berlinski vrt je otvoren 1844. godine, a i danas je jedan od najposećenijih na svetu.

Zoo vrt u Indiji otvoren je 1857, a u Australiji 1862. godine. Dve godine kasnije i Njujork se pridružio ovoj listi, a prvi stanovnik bio je jedan medved koji se sasvim slučajno našao u Central parku. Uskoro je postao velika atrakcija među posetiocima, te je u park dovedeno još egzotičnih životinja.

Sami, uz tebe smo

Beograd je svoj zoološki vrt dobio 1936. godine, na inicijativu tadašnjeg gradonačelnika Vlade Ilića. Vrt je do početka Drugog svetskog rata zauzimao površinu od 14 hektara, a u njemu su se našli mufloni, antilope, majmuni, te druge egzotične vrste.

Tokom rata je dva puta bombardovan, pa su mnoge životinje izgubljene, zbog čega je površina vrta smanjena na sedam hektara, koliko i danas zauzima.

Bombardovanje su preživeli nilski konj Buca i aligator Muja, koji su kasnije postali najpoznatiji stanovnici vrta.

Jedan od poznatih stanovnika Beogradskog zoo vrta sigurno je i mužjak šimpanze po imenu Sami, koji je u prestonicu stigao 1988. godine. U prvih mesec dana je uspeo da pobegne čak dva puta, što je izazvalo pometnju u gradu, ali i građansku solidarnost – okupljeni su nosili transparente s natpisima „Sami, uz tebe smo” i „Sami, ne daj se”.

Životinja se u vrt vratila u automobilu tadašnjeg direktora Vuka Bojovića, zbog čega je pobrala simpatije mnogih građana. Sami nije dugo poživeo, uginuo je već 1992. godine.

Još jedan skandal dogodio se nekoliko godina ranije – 1984, kada je u vrt stigao par crnih nosoroga. Životinje su bile poklon vlade Zimbabvea i tadašnjeg predsednika Roberta Mugabea, a u beogradskom vrtu su poživele samo nekoliko meseci, zbog neadekvatnih uslova držanja.

Istina je da je Beogradski zoološki vrt odgovoran za lepe uspomene iz mnogih detinjstava, ali to danas nije vrt koji pamtimo. To ne znači da se stanje pogoršalo, već verovatno drugačije percipiramo životinje u kavezima.

Strani državljani koji stignu do zoološkog vrta uglavnom imaju negativne komentare, pa na TripAdvisoru može da se pročita da su „majmuni depresivni“, da se „životinje drže u užasnim uslovima – kavezi su mali, prenaseljeni i prljavi“, vrt porede i sa zatvorima, a mnogi tvrde da se radi o „najgorem zoo vrtu na svetu“.

Povratak u prirodu

Moderni vrtovi širom sveta polako se menjaju, pa mnogi nastavljaju da postoje kao centri za očuvanje i razmnožavanje ugroženih vrsta. Nastoji se da životinje borave u što prirodnijem okruženju, te da ne služe kao zabava, već da se tretiraju kao živa bića koja imaju pravo na slobodu.

I dok neki stručnjaci tvrde kako te moderne Nojeve barke ne funkcionišu, budući da većina životinja koja se iz zooloških vrtova vrati u prirodna staništa ne preživi prvu godinu, drugi kažu da takvi programi funkcionišu, a da posmatranje divljih životinja dovodi do senzibilizacije mladih generacija na probleme sa kojima se ugrožene vrste susreću u divljini.

Neke životinje se iz zarobljeništva ipak vraćaju u prirodu, što je sigurno najbolje moguće rešenje.

Jedan od novijih primera su crni nosorozi koji su sredinom 2019. godine iz evropskih vrtova vraćeni u prirodu. Nosorozi su slobodu pronašli u rezervatu u Ruandi, a u pitanju je najveći transport nosoroga iz Evrope u Afriku. Pet crnih nosoroga koji su rođeni u zarobljeništvu pušteno je u Nacionalni park Akagera, a stigli su iz severne Engleske, Češke i Danske. Crni nosorozi se smatraju kritično ugroženom vrstom, a u projektu poslednjih 12 godina učestvuje 25 vrtova. Eksperti tvrde da se populacija u divljini povećala, te da ima nade za budućnost vrste.

Postoji jedna zemlja koja je još 2013. godine odlučila da zatvori svoje zoo vrtove. U pitanju je Kostarika – prva na svetu koja je počela da planira oslobađanje životinja. Vrtovi Simon Bolivar Zoo i the Santa Ana Conservation će ipak ostati otvoreni bar još neko vreme, ali se ističe da će zaposleni učiniti sve da životinje žive u što prirodnijim uslovima. Zatvaranje bi najranije moglo da počne 2024. godine, ukoliko se ispune svi uslovi.

Human zoo

Čovečanstvo se ne tako davno (u XIX veku) dičilo i vrtovima s ljudskim eksponatima – kolonijalne sile su osnivale takozvane „human zoo vrtove“, koje su građani mogli da posećuju kako bi izbliza videli pripadnike naroda iz dalekih krajeva sveta.

U Francuskoj je 1907. godine otvoren Paris Colonial Exposition – park u kojem su se našli stanovnici Konga, Tunisa, Maroka, Indokine, Sudana i Madagaskara. Ljudska bića su postala obični eksponati za zabavu onih koji su se smatrali „višom rasom“, a vrtovi su uskoro počeli da se smatraju „normalnom pojavom“.

Održali su se sve do sredine XX veka, pa je na Svetskom sajmu u Briselu, koji je održan 1958. godine, moglo da se vidi selo iz afričke republike Kongo s ljudskim eksponatima, a svet i danas pamti fotografiju na kojoj je afrička devojčica od publike odvojena metalnom ogradom.

Istina je da zarobljene životinje nisu ljudi, ali se ipak nameće pitanje: ima li suštinske razlike?

Jedinke različitih vrsta stradaju već stolećima – slon po imenu Jumbo je u Londonski zoo vrt stigao daleke 1865, izgladneo, prljav i u ranama. Njegova priča je zapravo priča o istoriji modernih zoo vrtova – ubrzo je narastao do divovskih razmera, a kada je napunio dvadeset godina londonske vlasti su počele da brinu zbog njegove veličine, ali i zbog nepredvidivog ponašanja. Smatralo se da je životinja „poludela zbog seksualne želje“, da bi se tek sto godina kasnije, na osnovu njegovog skeleta, utvrdilo da su mu kljove zbog neprirodne ishrane rasle previše brzo, a bol je uticala na agresivno ponašanje.

Učite iz filmova

Mnoge su životinje tokom istorije doživele istu sudbinu, ali zoološki vrtovi i dalje rade. Pre nekoliko dana Beogradski zoo vrt je postao bogatiji za dva mladunca polarnog vuka, a svako ko je bar jednom video kako izgledaju kavezi u kojima ove životinje borave sigurno ne veruje da je to dobra vest.

Rasprave o sudbini zoo vrtova, akvarijuma i privatnih vrtova i dalje traju. Sve je više onih koji su za to da se zoološki vrtovi ukinu, ali se to sigurno neće dogoditi preko noći. Do tada možemo bespomoćno da gledamo kako životinje prerastaju svoje male kaveze.

Posebno potresne priče, poput parkova s velikim mačkama koji su popularni širom Sjedinjenih Američkih Država (serija Tiger King se donekle bavi ovom temom, ali nedovoljno), te orkama koje stradaju u zabavnim parkovima (tu temu je odlično obradio dokumentarni film Blackfish), mogle bi da posluže kao šamar otrežnjenja za sve one koji i dalje misle da je životinjama mesto u kavezu.


Fotografije: Marija Đoković

DruštvoKultura

Milan Živanović

Rođen 1982. u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. radi u XXZ magazinu gde uređuje različite rubrike.