Buvljaci i prodaja polovnih stvari: Nostalgija ili preživljavanje

Bogdan Petrović
Bogdan Petrović

Tokom studija istorije umetnosti, krajem devedesetih i na početku novog milenijuma, tragajući za stručnom literaturom često sam posećivao buvljak polovnih stvari na Novom Beogradu, zato što je stručne knjige iz te oblasti nekad bilo lakše pronaći tamo, nego u gradskim bibliotekama.

Istovremeno, tamo su se prodavale mnoge stvari koje su donošene iz inostranstva, a koje se u zemlji pod sankcijama nisu mogle kupiti u regularnoj prodaji, ali su nekim čudnim putevima stizale do buvljaka.

Povratak u devedesete

Devedesete godine su na razne načine obeležili upravo buvljaci i ulična prodaja. Mnogo je onih koji su sankcije i inflaciju preživeli zahvaljujući tome, bilo da su pod vedrim nebom kupovali ili prodavali.

Danas, rastrzan između aktuelne vlasti koja pokušava da nas ubedi da smo ekonomski tigar i njenih kritičara koji se trude da argumentuju kako smo se ekonomski vratili baš u devedesete, prosečan Srbin pravo stanje stvari može da sagleda upravo odlaskom na buvljak.

Na najvećim gradskim pijacama u Beogradu, ali i svim drugim gradovima po Srbiji, sve je više ojađenih, opljačkanih i osiromašenih ljudi koji iznose i prodaju stare stvari ne bi li preživeli, što je posebno izraženo tokom pandemije Covid-19 i to je tužna, ali realna slika naše stvarnosti.

Po prašnjavim šarenim prostirkama, ćebadima, krparama i mušemama se može pronaći doslovce sve. Ponuda je takva da se ni u najluđim snovima ne može zamisliti, a u stvarnosti pobrojati, jer ima polovne odeće i obuće, požutelih, ali i novih knjiga, starih časopisa i stripova, gramofonskih ploča, telefona svih vrsta, lustera, odbačenih igrački, porcelanskih figura, manje ili više funkcionalnih kućnih aparata, alata, šrafova, ključeva, escajga, posuđa, starih čajnika i svećnjaka, umetničkih slika, starog novca, antikvarnog nameštaja i uopšte raznih starina i antikviteta manje ili više sumnjive originalnosti i starosti, ali i hrane i lekova.

Trgovanje nostalgijom i uspomenama

Predmeti gube sentimentalnu vrednost, kada krene borba za golu egzistenciju i preživljavanje osiromašenog naroda.

Na pijacama polovnih stvari se svašta prodaje i kupuje, ali se najviše, reklo bi se, trguje osećanjima. Kada se nema za hleb, onda se prodaju i uspomene za sitniš, iz kuće se iznosi sve što može da donese koliko toliko novca neophodnog da bi se preživelo. Prizori sa ovakvih mesta u Srbiji mnogima stvaraju grč u stomaku, najčešće osećaj besa pomešan sa tugom i setom.

Međutim, ima na buvljacima i srećnih momenata – kod prodavaca kada uspeju da rasprodaju ono što su doneli, ali i kod kupaca kada im stvari koje vide pred sobom ožive uspomene i vrate film u neka prošla, bolja vremena. Najsrećniji su pasionirani kolekcionari starina kada na ovakvim mestima pronađu neki predmet svoje želje, pogotovu kada ga kupe za malo novca, a najčešće je baš tako.

Cene su uglavnom niske, pristupačne svakom. Zakoni ponude i potražnje besprekorno funkcionišu. Emotivna vrednost ulazi u cenu samo ako je kupac naivno ili iskreno pokaže. Prodavci su sa tim raskrstili, jer kome trebaju tuđe uspomene kada krče creva.

Penzija mala i svaki dinar dobro dođe

Na buvljacima, ali i na onlajn platformama koje služe za to, polovne stvari (ras)prodaju različiti slojevi društva. Od najsiromašnijih koji donose stvari pronađene na deponijama, oko kontejnera ili čišćenjem tuđih podruma, preko lopova koji prodaju kradenu robu do radnika koji donesu da preprodaju nešto materijala ili alata koje „ućare“ uz dnevnicu na nekom građevinskom ili sličnom poslu. Odakle stvari na buvljaku najčešće, narodski rečeno, ni Interpol ne zna.

Ima, naravno, i robe čije je poreklo poznato, čak se i naglašava, jer joj to podiže cenu. Na buvljacima je veliki broj penzionera, pripadnika građanske klase, čak i negdašnje aristokratije, koja je danas toliko ojađena i ponižena da je prinuđena da rasprodaje razne starine i antikvarne predmete, nasleđene sa generacije na generaciju.

Pojedini prodavaci su od prodaje polovne robe razvili poseban biznis i uglavnom je donose iz inostranstva. Nabavljaju je na garažnim prodajama u Zapadnoj Evropi, najčešće u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Kod ovakvih prodavaca je najviše tehničke robe i stvari za kuću, ali se sličnim kanalima nabavlja i garderoba. Preprodavci je kupuju u velikim, hermetički zatvorenim kontejnerima, a da pritom nemaju pojma šta se u njima tačno nalazi, sve dok ne dođu kući i raspakuju je. Nekad imaju više, nekad manje sreće, a cene formiraju u odnosu na to da li je odeća oštećena, odakle dolazi i naravno, da li je markirana.

Među tako nabavljenom garderobom, ponekad se nađu i nove stvari sa etiketom. Neretko su tu i skupoceni brendovi, pa se može desiti da među polovnim stvarima na buvljaku naletite na brendiranu novu stvar po ceni od 100, 200 ili 300 dinara.

Tuđi otpad je nečiji profit

Nije samo za prodavce prodaja polovne robe borba za golu egzistenciju, već i za mnoge koji je kupuju. Naime, i među kupcima ima onih koje je nužda naterala da neke stvari kupuju tu, polovne, jer nemaju novca da ih kupe nove, po regularnoj ceni. Zato je na buvljacima sve izraženija potražnja za svakodnevnim stvarima koje se na ovom mestu nabavljaju povoljnije nego u radnjama.

Za većinu kupaca poseta gradskim buvljacima ipak je samo razonoda. Dosta kolekcionara ih obilazi u lovu na skupocene predmete koje kupuju po niskim cenama.

Najiskusniji kupci dolaze rano ujutru – najkvalitetnija i najraritetnija roba se odmah proda.

Prodavci često nisu upućeni u vrednost određenog predmeta, pa postoji i veliki broj ljudi koji na ovaj način zarađuju tako što kupuju predmete koji imaju sentimentalnu ili umetničku vrednost koja je viša od one koju prodavci na buvljaku procene, pa ih onda očiste, ukoliko je neophodno restauriraju i prodaju po višim cenama na nekim drugim mestima, uglavnom onlajn, putem namenskih stranica na društvenim mrežama, najčešće instagrama i Facebooka.

Pored toga, u Srbiji trenutno postoji nekoliko platformi za prodaju polovnih stvari, a najpopularnije su Kupujem Prodajem, Sasomange, Limundo i Kupindo. Sve one funkcionišu po, manje-više istom principu, s tim što prve dve ne uzimaju procenat od prodaje, a druge dve naplaćuju proviziju od 5 do 10% od svake kupoprodaje.

Zanimljivo je da se na ovim stranicama najviše prodaju predmeti iz bivše SFRJ, a takvi predmeti su najtraženiji i na samim buvljacima

Jugonostalgija je na buvljaku najuočljivija. Potražuje se sve što ima veze sa životom u zemlji koje više nema i ti predmeti su uglavnom na ceni. Jedino su jeftine stvari vezane za Tita, iz prostog razloga što je tokom njegove vladavine svaka kuća imala knjige o njemu i razne ukrasne predmete sa njegovim likom, pa su ih buvljaci prepuni. Tito je u tom smislu i najzanimljivija istorijska ličnost, jer je bio jedan od najpoštovanijih i najcenjenijih svetskih lidera, čiji su lik i delo na koncu završili na buvljaku.

Buvljak kao zaštićena celina

Zbog loše ekonomske situacije u zemlji i činjenice da se tamošnja prodaja najčešće svodi na surovo preživljavanje, buvljaci sa polovnim stvarima se kod nas uglavnom percipiraju kao nešto negativno dok je u bogatijim zemljama drugačije.

Širom sveta buvlje pijace su danas značajna trgovinska delatnost i turistička atrakcija. S tim što su uglavnom pod državnom kontrolom, imaju određeno radno vreme i ne spadaju u “sivu ekonomiju”. Mnogi evropski buvljaci su prave male antikvarnice i cene na njima nisu ni približno niske kao na našim buvljacima. Čak naprotiv.

Jedan od najreprezentativnijih primera buvljaka jeste pariski Sen Uen, koji se istovremeno smatra najvećim buvljakom na svetu i čak četvrtom znamenitosti Francuske. Nalazi se u severnom delu Pariza i postoji od XVIII veka. Tu su stvari najpre prodavali tzv. prebirači – ljudi koji su noću preturali po smetlištima ne bi li pronašli kvalitetne stvari, koje su sutradan prodavali. Kasnije su pijacu preuzeli antikvari. Čelnici grada su 1884. shvatili da se na pijaci mora uvesti kontrola, mada antikvarima nikakvo uvođenje poreza na prodatu polovnu robu nije odgovaralo. Oni su tvrdili da se njihova preporodaja u suštini zasniva na očuvanje tradicije i kulture. Sen Uen postaje posebno popularan posle I svetskog rata, pa su između 1920. i 1921. postavljene i potpuno zatvorene tržnice u kojima se mogla prodavati roba i po lošijim vremenskim uslovima. 2001.godine kompletan buvljak je proglašen  „Zaštićenom zonom urbane arhitektonske baštine“.

Pijace polovnih stvari su u svakom smislu mesta nesvesnog kolektivnog sećanja, zanimljiva i sa kulturološke tačke gledišta i u socijalnom pogledu. Posmatrajući sve te stare predmete saznajemo istoriju običnog čoveka i njegov odnos prema sredini u kojoj živi, nešto što verovatno nećemo naći u zvaničnim institucijama. I ako na taj način sagledavamo buvlju pijacu, uživaćemo u traganju i iznenađenjima koja nas tamo očekuju.


Fotografije: Donatella D'Anniballe; Clem Onojeghuo; Ramón Salinero;

DruštvoEkonomija i poslovanje

Bogdan Petrović Twitter

Diplomirani Istoričar umetnosti i Visual Designer godinama prisutan u medijima kao novinar, kolumnista i PR. Na društvenim mrežama pod svojim imenom i prezimenom.