Crni talas: Legendarni heroji koji će živeti večno

Crni talas: Legendarni heroji koji će živeti večno

Milan Živanović
Milan Živanović

„Za krovove kuća lepio se sumrak kada se na vrhu strme ulice pojavio kamion, natovaren jelovim deblima. Na trupcima se belasao tanak sloj snega. S obe strane ulice, pored oniskih trošnih kuća, nalazila su se po dvoja volovska kola, pretovarena čvornovatom hrastovinom. Volovi, iskošeni i povezani za drvene rude, grickali su seno rastureno po kaldrmi. Na kolima su sedele rabadžije, suvi i koščati planinci u surim, zakrpljenim odelima od grubog sukna. Svaki je na kolenima držao torbu od kozje dlake, iz nje vadio parče po parče crnog hleba, mrvio ga u šaci i pažljivo prinosio ustima“. (Deo iz priče Godina posle rata, zbirka Bugarska Baraka, Milisav Savić)

Istina je da nijedan film takozvanog „crnog talasa“ nije inspirisan prozom Milisava Savića, ali čitanje stvarnosne, ili „crne proze“, koja je nastajala u isto vreme kad i nova filmska struja, je vrlo važno za razumevanje crnotalasnih filmova.

Zdravo 👋 Želimo ti dobrodošlicu na Glavne 🖖
Ovde svake nedelje objavljujemo priče na različite teme iz domena poslovanja, sporta, kulture, infrastrukture, tehnologije... a svaka nova priča, najpre je dostupna registrovanim članovima.
🥁 Prijavi se za bespatnu članarinu da među prvima saznaš kad objavimo novu priču.

Savićeve priče iz šezdesetih godina prošlog veka su na scenu dovele ljude koji trpe, obične mučenike ophrvane teretom života, a njegove pripovesti su direktan udarac onoj propagandnoj stvarnosti koja je služila državi.

Savršeni heroj ustupa mesto onima koji se bore za goli život u „svetu zadimljenih kafana, promajnih baraka, memljivih soba, iza musavih prozorskih okana, na prljavim ulicama, nevoljnicima, koji smislenost i ne vide, i ne traže“. (V. Ribnikar).

Takva proza je plodno tle za junake koji će svoje mesto pronaći i u pomenutim filmovima, ali ne i u bioskopskim dvoranama, budući da je vlast želela da im stane na put.

Jedan partizan protiv hiljadu Nemaca

Za razliku od književnosti, u oblasti filma je „u prvoj posleratnoj fazi proces oslobađanja od dogme i čisto ideološkog pristupa temama tekao nešto sporije“, piše Veljko Radosavljević u svojoj knjizi Sjaj crnog, te dodaje da su „filmovi zbog svoje znatno komplikovanije, tehničke prirode, kao i činjenice da su predstavljali osvedočeno moćno propagandno sredstvo, u potpunosti finansirani državnim novcem, pa je uticaj partijskog vrha bio očigledan i direktan“.

To znači da je o jugoslovenskom filmu odlučivao provereni komunistički kadar, pa je osnovni cilj filmske umetnosti bio da služi interesima narodnih vlasti.