Da li se uniforme vraćaju u školske klupe?

Bogdan Petrović
Bogdan Petrović

Da li bi đaci u školama trebalo da nose uniforme ili ne, jedna je od tema o kojoj se u javnosti više puta polemisalo, ali nikada nije isterana na čistac.

Eksperimentalni pilot projekat uvođenja školske uniforme u osnovne i srednje škole u Srbiji započeo je u nekima od njih 2017. Četiri godine kasnije, kako je najavljeno iz Ministarstva prosvete eksperiment bi konačno mogao biti završen, a uniforme postati obavezne.

Ukidanje socijalnih razlika

Uniforma je u školama u našoj zemlji poslednji put nošena pre tačno 40 godina dok smo još uvek bili u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Đačka uniforma se u osnovnim i srednjim školama u SFRJ koristila od 1950. do 1980. godine. Bila je jednostavnog kroja i teget boje, u formi mantila ili tunike, ali su je svi nazivali keceljom.

Primarna svrha đačke uniforme  u SFRJ bila je socijalna, jer su se takvim načinom odevanja prikrivale socijalne razlike što je u komunističkim zemljama bilo bitno. One su, međutim, imale i praktičnu svrhu, pošto su deca manje prljala svoju odeću, a i na osnovu uniforme se znalo da li su deca na nastavi, odnosno na putu do nje ili u povratku sa iste.

Od trenutka kada su uniforme ukinute, u našim školama nije postojao zvaničan dreskod osim što se, po nepisanom pravilu ili po Kodeksu oblačenja i ponašanja koji je postojao samo u nekim školama, podrazumevalo da su đaci uredno i pristojno obučeni. Međutim, kako su deca bivala sve izloženija raznim uticajima pop kulture, tako je moda počela da se prati i u školama. Štaviše, deca su počela da se međusobno validiraju na osnovu odeće koju nose.

Iz tog razloga, a sa ciljem ukidanja socijalnih razlika među decom, zaživela je ideja o vraćanju uniforme u školu. Polazeći od tog argumenta uz dodatak još nekih, Ministarstvo prosvete je 2017. godine izašlo sa zvaničnim predlogom ponovnog uvođenja školske uniforme u osnovnim i srednjim školama i započelo pilot projekat u pojedinim od njih.

Pre toga je u osnovnim i srednjim školama na ovu temu sprovedena anketa među učenicima i roditeljima koja je pokazala da većinski ni jedni ni drugi nemaju ništa protiv uvođenja školske uniforme ukoliko nisu oni ti koji je plaćaju.

Na početku pilot projekta Ministarstvo je, kada je o troškovima reč, predložilo dva modela – da škole budu vlasnici uniformi koje će se zaduživati i vraćati na kraju školske godine ili da roditelji kupe uniforme. Pritom bi bilo neophodno da svako dete ima po dve letnje i dve zimske uniforme, što su roditelji doživeli kao dodatni atak na njihov budžet.

Što se tiče samog dizajna uniforme, i roditelji i deca su se izjasnili protiv tzv. kecelja koje su se nekada nosile videvši se više u kompletićima kakvi se nose u elitnim školama na zapadu.

Izgled školske uniforme u svetu

Velika Britanija je najbolji reprezent upotrebe školske uniforme pošto je ona obavezna u apsolutno svim školama. Osim toga, za ovu zemlju se vezuje i najstariji poznati primer.

Pronalaženje porekla školske uniforme nije moguće, jer ne postoji sveobuhvatna pisana istorija već niz različitih uticaja, koji se uglavnom vezuju za crkvu. Opšte je prihvaćeno da prve školske uniforme  datiraju iz XVI veka. Veruje se da je prva škola koja ih je koristila bila Hristova škola u Engleskoj 1552.godine, a uniformu su činili dugačak plavi kaput i žute čarape do kolena. Zanimljivo je da se ona u toj formi koristi i sada, a sama škola koju su u XVI veku pohađala siročad i deca iz siromašnih porodica, danas je jedna od elitnih.

Učenici u Velikoj Britaniji školsku uniformu doživljavaju kao deo poštovanja tradicije, a ne kao zastareli atribut. Štaviše, ona je poslednjih godina postala popularna među njima čemu je u velikoj meri doprinela popularnost Hari Potera. Vizuelno su to uglavnom formalnije varijante koje sadrže košuljicu i pulover uz pantalone za dečake i suknju za devojčice. Ono što se smatra obaveznim elementom je logo ili grb, pogotovu u prestižnijim obrazovnim ustanovama, a neretko je to i kravata.

U državnim školama Sjedinjenih Američkih Država školska uniforma nije obavezna i uglavnom ne postoji, ali je u privatnim školama situacija drugačija. Štaviše, u njima se, i to ne samo u Americi već svuda na svetu, insistira na posebnim uniformama koje su u funkciji marketinga, odnosno brendiranja same škole.

Inicijativa za uvođenje uniforme i u državne škole u SAD-u je zaživela 1996. godine nakon izjave tadašnjeg predsednika Bil Klintona: „Ako to znači da će naši tenejdžeri prestati da se ubijaju zbog brendirane jakne, onda bi naše državne škole trebalo da zahtevaju od svojih učenika da nose školsku uniformu.“ U narednim godinama je oko 25% osnovnih, srednjih i nižih srednjih škola usvojilo jedinstvenu politiku uvođenja školske uniforme.

Država u kojoj je školska uniforma možda čak i popularnija nego u Velikoj Britaniji je Japan gde je uniforma najmodernijeg dizajna, što potvrđuju junaci iz anime crtanih filmova i manga stripova. Tamošnju omladinu toliko oduševljava odeća koju nose mlade manga junakinje – čarape do ili iznad kolena, nabrane suknje i bele bluze sa obaveznom mornarskom kragnom – da je većina devojčica sa oduševljenjem nosi i van škole.

Većina učenika iz Australije i Novog Zelanda je takođe uniformisana. Po svojoj raznolikosti, tamošnja školska uniforma se može porediti sa britanskom, s tim što tu deca često zbog vrućine nose bermude, a ne pantalone, i na glavi šešire sa širokim ili uskim obodom.

Afričke zemlje imaju prepoznatljivu školsku uniformu zbog kolorita koji je šarenolik. Narandžasta, zelena, ljubičasta, žuta - svaka škola bira svoju boju. U Africi je pohađanje škole velika čast, za mnoge i luksuz, pa se tako gleda i na školsku uniformu.

U Evropi se forma školske uniforme razlikuje kako po državama, tako i po školama u okviru njih. Negde je ona britanski formalna, dok je u nekim zemljama  poput Nemačke školska uniforma u sportskom stilu. Takva je uglavnom i u Aziji, prevashodno Kini. Međutim, Kina i Koreja su države koje su otišle i korak dalje pa su u pojedinim školama za najmlađe školarce uvele školske uniforme sa mikročipovima koji omogućavaju praćenje dece što je od velike koristi kada je u pitanju njihova bezbednost.

Pilot projekat školskih uniformi u Srbiji

Posle sprovedene ankete o ponovnom uvođenju školske uniforme, od 3500 škola u Srbiji njih oko 1700 se pozitivno izjasnilo u vezi sa tim. Međutim, u većini škola se nije otišlo dalje od ideje o pilot projektu, mada ima i onih koje su usvojile ovu praksu i uredno je sprovode od 2017.

Postoji, međutim, i škola koja je samoinicijativno uvela školsku uniformu još 2014. U pitanju je OŠ “17.oktobar” u Jagodini.

Taj pilot projekat pre zvaničnog koji je sprovelo Ministarstvo prosvete i sam je pokrenuo dva ključna pitanja: Kako izgledaju uniforme i koliko koštaju, odnosno ko ih plaća?

U privatnim školama u Srbiji, kao i svuda u svetu, školske uniforme već postoje i njih plaćaju roditelji kroz školarinu .

Uniforme u jagodinskoj školi je dizajnirala tamošnja nastavnica likovne kulture, imale su formu kecelje i koštale su 1.000 dinara po komadu. Njihovim izgledom nisu bili zadovoljni ni učenici ni roditelji, a u raspravu o tome se putem društvenih mreža uključila cela Srbija.

Dizajn i cena uniformi

Verovatno pod utiskom primera iz Jagodine, tri godine kasnije i učenici i roditelji su bili posebno zabrinuti u vezi sa tim kako će uniforme izgledati. Zapravo, moglo bi se reći da su to pitanje postavljali bogatiji roditelji ne želeći da im deca u školu idu u ružnoj i nekvalitetnoj odeći, dok je one siromašnije više brinulo koliko će ona koštati i koliko će uniformi morati da se kupi za decu, pogotovu onu mlađu koja se više prljaju.

Onima koje je brinulo da li će to ponovo biti kecelje kao u doba socijalizma i u Jagodini, Ministarstvo je odgovorilo da neće, jer su kecelje u duhu tih prošlih vremena, a da će nove uniforme biti moderne, u skladu sa aktuelnom epohom.

Nakon što je odlučilo da krene u pilot projekat sa školskim uniformama Ministarstvo prosvete je uputilo i poziv dizajnerima u Srbiji da se u njega uključe. Jedna od dizajnerki koja se odazvala ovom pozivu bila je Dragana Ognjenović, pa su tako prvaci u OŠ „Sveti Sava“ u Vrčinu dobili priliku te 2017.godine da ponesu uniforme koje je ona kreirala. Dragana Ognjenović je jednom razredu donirala uniforme za prezentaciju javnosti, dok su učenici drugih razreda morali da je kupe, po ceni od 6000 dinara. Tamošnji učenici već nekoliko godina nose uniforme koje plaćaju roditelji, uglavnom na rate, uz udžbenike.

Po sličnom principu 2019.godine opština Surdulica je angažovala Vericu Rakočević, koja je besplatno samo dizajnirala uniforme za tamošnju OŠ „Vuk Karadžić“,  dok je trošak izrade od 5000 dinara snosila Opština, ali samo za 16 kompleta koji su im trebali za prezentaciju roditeljima. Tom prilikom je iznet i plan po kome bi GO Surdulica, ukoliko bi uniforme bile usvojene, finansirala nabavku prvog kompleta uniformi za svih 3000 učenika, dok bi u slučaju da žele i drugi, rezervni, komplet njega trebalo da plate roditelji.

Primer iz Surdulice je, međutim, pokazao da je izrada školskih uniformi pogodan teren za razne finansijske malverzacije s obzirom na to da je direktor škole pred roditelje izašao sa informacijom o ceni od 5000 dinara u trenutku kada je tender za proizvođača tek bio raspisan i ponude još uvek nisu počele da pristižu. A s obzirom na to da je uniforma sadržala dve majice, dug i kratak rukav, džemper i pantalone za dečake, a suknju za devojčice, roditelji su prostom računicom došli do toga da su cene ekvivalentne cenama najskupljih dečijih robnih marki i naravno negodovali zbog toga.

Ko šije, a ko plaća školsku uniformu?

Četiri godine od početka pilot projekta, a u godini u kojoj se najavljuje da bi uniforme konačno mogle biti uvedene kao obavezne, Ministarstvo prosvete još uvek nije dalo precizan odgovor na pitanje iz međunaslova.

U SFRJ školsku uniformu su obezbeđivali roditelji i ona se mogla kupovati u Robnim kućama Beograd i u drugim radnjama domaćih industrijskih giganata kao što su bili Atex i Betex. Bilo je dozvoljeno da pored kupovnih đaci nose i uniforme koje bi im šile mame ili bake, pa je izgled zavisio od njihovih šnajderskih veština.

Ono što je evidentno jeste da se odgovornost prebacuje na same škole, koje će morati najpre da organizuju dizajniranje uniformi, jer je ideja da svaka škola, po britanskom principu, ima svoju uniformu kako bi se razlikovale i samobrendirale. Zatim je na školama da organizuju njihovu proizvodnju putem javnog tendera, ali i da obezbede sredstva za njihovu izradu.

Međutim, kako školama nedostaje materijal za rad, a u mnogim čak i sredstva za ličnu higijenu, evidentno je da one neće biti u mogućnosti da obezbede i uniforme, pa je sva prilika da će uniforme plaćati roditelji.

Nakon što su shvatili da je finansijski momenat glavna prepreka uvođenju školske uniforme iz Ministarstva prosvete su izrazili nadu da će novoformirani opštinski saveti roditelja podržati ideju i da će na lokalnom nivou obezbediti potrebna sredstva za uvođenje školskih uniformi u škole koje su za to trenutno zainteresovane, te da bi isti princip trebalo primeniti i ukoliko uniforme postanu obavezne u svakoj od njih.

Princip po kome Gradska opština finansira školske uniforme već četiri godine funkcioniše u niškoj opštini Medijana koja svakog septembra školama na svojoj teritoriji, a ima ih deset, donira brendirane polo majice i fluorescentne prsluke koje đaci nose na putu od kuće do škole i od škole do kuće. GO Medijana za to godišnje izdvaja 1.600.000 dinara budžetskih sredstava, a majice i prsluke nabavljaju od stranog dobavljača.

Školska uniforma  - argumenti za i protiv

Iako se roditelji i učenici uglavnom fokusiraju na izgled i cenu školskih uniformi dijapazon pitanja koji se tiču njihovog ponovnog uvođenja u škole je znatno širi i pokriva neke stvari koje nisu tako opipljive, te ih mnogi previđaju. Međutim, na ovu temu su u svetu rađene brojne studije koje ukazuju na mnogo različitih argumenata na ZA i PROTIV klackalici:

Efekat koji školska uniforma nesporno postiže jeste da decu uče disciplini i razvija navike koje će im biti od velike koristi u kasnijem životu.

Većina studija, međutim, pokazuje da ono što je navedeno kao primarni razlog njenog ponovnog uvođenja - smanjenje vidljivosti socijalnih razlika – u modernom dobu više ne pije vodu. Školska uniforma danas nema izražen taj efekat kao nekad iz prostog razloga što se status u društvu ne očitava samo kroz odeću, već i kroz mobilne telefone, a prevashodno kroz ono što se putem njih plasira na društvene mreže i kroz nivo tamošnje popularnosti. Samim tim se siromaštvo ili procenjivanje nečijeg imovinskog statusa neće iskoreniti šminkerskim promenama u izgledu dece, već sistemskim omogućavanjem dobrih uslova za život svoj deci, kao i učenjem toleranciji.

Sa tim u vezi, školska uniforma bi mogla imati pozitivan efekat, jer ona razvija osećaj zajedništva i povezanosti koji u aktuelnim vremenima ne nedostaje samo deci već i odraslima. Upravo je ona ta koja jača kolektivnu svest među decom i osećanje pripadnosti školi, kao i jačanje solidarnosti među učenicima. Školska uniforma danas nije nešto što je u modi i možda bi, u vremenima u kojima uporno pokušavamo da decu vratimo nekim pomalo skrajnutim, a neophodnim vrednostima, baš to trebalo da bude razlog da razmislimo o tome da je vratimo u modu.


Fotografije: Rhii Photography; ToT; Patrick Case; Jože Gal; Akshar Dave

ObrazovanjeDruštvoKultura i zabava

Bogdan Petrović Twitter

Diplomirani Istoričar umetnosti i Visual Designer godinama prisutan u medijima kao novinar, kolumnista i PR. Na društvenim mrežama pod svojim imenom i prezimenom.