Epidemija usamljenosti: Kad se kriješ čitav život, čak i tvoje telo zaboravi kako se pokazuju emocije

Epidemija usamljenosti: Kad se kriješ čitav život, čak i tvoje telo zaboravi kako se pokazuju emocije

Milan Živanović
Milan Živanović

Pojam „usamljenost“ u engleskom jeziku nije postojao sve do početka XIX veka, zbog toga što su zajednice pre toga bile uže povezane. Izostanku samoće je doprinosila i religija, budući da se kao društvo nametalo uzvišeno biće s neba.

S modernim građanima je drugačije, pa se termin kojim se opisuje osećaj izolovanosti od sveta odomaćio u svim govornim područjima.

Ironija je u tome što savremena ljudska bića imaju više prostora za potragu za sobom i odgovarajućim društvom, pa se sve češće govori o slobodi življenja, i mogućnosti da se pojedinac/ka bez osećaja sramote i griže savesti poveže sa zajednicama kojima pripada na ovaj ili onaj način.

Tako je intimnost, ili bar ono što se smatra intimnošću, tu iza ćoška, udaljena od nas samo jedan klik. Uprkos tome, čovek je usamljeniji nego ikada pre.

Zdravo 👋 Želimo ti dobrodošlicu na Glavne 🖖

Upravo čitaš javno dostupnu priču. To znači da je ona objavljena pre najmanje 3 meseca. Ako ti se sviđa i želiš da čitaš naše novije članke - pozivamo te da se učlaniš u Glavne. 👈

🥁 Svi novi tekstovi su prvih 30 dana dostupni samo uz plaćenu članarinu!

Plaćena članarina omogućava nam da nastavimo da objavljujemo kvalitetne priče na raznovrsne teme, bez opterećivanja sajta banerima koji ometaju čitanje. Uz mesečnu članarinu nižu od 6 šoljica kafe u kafiću, nadamo se da ćeš odlučiti da na ovaj način podržiš naš rad...

Većina protiv manjine

Ako se u jednačinu uključi različitost pojedinca u odnosu na većinu, onda se usamljenost uvećava proporcionalno onome koliko se taj neko razlikuje.

Internalizacija homofobije je skoro neizbežna posledica odrastanja u heteronormativnom i homofobičnom okruženju.

Terapeutkinja Jelena Zulević piše da deca vrlo rano upijaju stavove okoline. Kako svet doživljavaju kroz pojednostavljenu dimenziju „dobro-loše“, a najveći broj stereotipa i reči kojima se označavaju pripadnici LGBTIQ+ zajednice su u vezi sa negativnim predstavama, od najranijih dana uče da je homoseksualnost nešto što je „jako loše i nepoželjno“. Suočena sa osvešćivanjem sopstvenog identiteta, neka od njih otkrivaju da i sama pripadaju tom „lošem delu društva“. Tada se javljaju osećaj krivice, stid i razne emocije u kojima dominiraju neprihvatanje i bes usmeren ka sebi.

Ukoliko mlada osoba bude izložena različitim vidovima nasilja ili bude svedok nasilja koje se vrši nad drugim gej osobama, neretko će se dogoditi da ne okrivi nasilnu okolinu, već samu sebe. U zavisnosti od toga koliko je imala podrške i pronašla načine da se sa tim događajima nosi, zavisiće i njen kasniji odnos prema sebi.

Internalizovana homofobija se može odnositi kako na sklop negativnih stavova i osećanja prema homoseksualnosti drugih osoba, tako i na sopstvenu homoseksualnost. Ona utiče na formiranje identiteta, izgradnju samopoštovanja, psihološki integritet i odnose prema drugima. Ukoliko je ekstremno izražena, ona vodi u depresiju, nepoverenje i usamljenost, teškoće u intimnim odnosima, zloupotrebu psihoaktivnih  supstanci, pa i suicidalne ideje.

Usamljeni u gomili

Usamljenost je postala jedna od glavnih preokupacija modernog društva, te jedna od omiljenih tema u umetnosti. Kvir građane je pratila oduvek!

„Malo je homoseksualaca“, pisao je Denis Altman, „koji u neko doba, nisu osetili različite stavove kojima ih društvo markira - greh, zločin, bolest, prokletstvo; malo je, zaista, onih koji se nisu pitali, ponekad i tokom samotnih noći, zar nisu takvi stavovi, zapravo, ispravni. Možda njihovo iskustvo nije ravnopravno iskustvu strejt ljudi, bez obzira na to koliko zadovoljstva i ljubavi mogu da pruže jedni drugima, nešto ipak govori protiv njih. Slično tome, osećanje izolacije i odbačenosti koje su mnogi homoseksualci osetili još kao deca, može ostati prepreka za razvoj punog odnosa u kasnijem životu.

Osećaju izolovanosti doprinosi i nužda da se živi dvostrukim životom, budući da mnogi homoseksualci, posebno u konzervativnim sredinama, nisu u mogućnosti da se autuju. „Postoji više dobrih razloga za vođenje dvostrukog života“, objašnjava Altman „a koji su povezani sa samozaštitom, profesijom i porodicom. Osim ovoga, međutim, potreba da se homoseksualnost skriva često je psihološke prirode, proizvod krivice rođene iz samomržnje. Radi samopoštovanja, mnogi homoseksualci – iako se to sada menja – nastoje da provedu što je moguće veći deo života kao da su strejt, želeći da negiraju želje koje određuju njihove seksualne živote.“

Život u laži onoga koji se njom koristi odvaja od ostatka društva, budući da nikada nije ono što jeste, čak ni sa najbližima.

Kasno formiranje zajednica

Iako su istoričari i arheolozi pronašli brojna svedočanstva o postojanju istopolne želje u skoro svim istorijskim razdobljima, zajednice homoseksualca su počele da se formiraju tek u XIX i XX veku.

„Interesantno je“, piše John D'Emilio“ „ali ne i iznenađujuće, da se te zajednice, u začetku, uočavaju obično duž periferija porodičnog života, na lokacijama koje su na izvestan način obeležene kao devijantne, ili tamo gde se može formirati fiktivna porodica: u pansionima sazdanim za potrebe mladih nevenčanih radnika i radnica, u svetu zabava noćnih klubova i pozorišta, među grupama samosvesnih boema, u red-light miljeu gde su se prostitutke skupljale, u mornarskim četvrtima lučkih gradova, u jednopolnim institucijama poput ženskih koledža.“

Danas su u većini zemalja mogućnosti za pronalaženje onih koji su nam slični brojne, ali je usamljenost i dalje teška boljka. Naime, LGBTIQ+ osobe su od najranijeg detinjstva deo društva koje ima izražene homofobne stavove (čak i u liberalnim zemljama), što ostavlja neizbrisiv trag na bića koja se tek formiraju.

Psihološkinja i aktivistkinja Irena Knežević objašnjava osećaj anksioznosti u trenucima kada homoseksualnost nailazi na spoznaju, a opet unutar homofobnog društva: “Seksualno sazrevanje prate zbunjujuće fiziološke i psihološke promene, osećaji krivice, straha, uzbuđenja… Dodamo li tome ‘problem’ seksualne orijentacije nepoželjne u društvu, mlada se osoba suočava sa novim setom unutrašnjih konflikata s kojima mora nekako izaći na kraj, da bi se zaštitila od izolacije. Štiteći proces formiranja pozitivne slike o sebi, iz pojačanog osećaja krivice i straha od odbacivanja, u mnogim slučajevima osoba ‘drugačijeg’ seksualnog opredeljenja pokušava da oponaša homofobno društvo preuzimajući njegove stavove kao vlastite u nastojanju da se ‘koriguje’ i bude poželjan/na član/ica zajednice. Kao da već nije dovoljno teško prihvatiti seksualnost samu po sebi, na koju se, posebno u nerazvijenim društvima poput našeg, gleda s podozrenjem, možemo zamisliti kako je tek prihvatiti svoju seksualnost koja ‘nikako ne dolazi u obzir’.”

Kako nas je homofobija lišila bliskosti

Autor Marke Greene ističe da usamljenost posebno pogađa gej muškarce, budući da ih je homofobija lišila dodira. On kaže da muškarci širom sveta, u želji da izbegnu bilo kakav nagoveštaj seksualnog konteksta, počnu da izbegavaju sve dodire koje bi u životu mogli da iskuse, i to slobodno može da se nazove „izolacijom od drugih“.

Homofobične predrasude društvo vraćaju u doba puritanskog odnosa prema fizičkom dodiru, a to posebno važi za muškarce, koji mogu da provedu dane, nedelje, čak mesece, a da ne dodirnu drugo ljudsko biće. Posledice koje nedostatak fizičkog dodira ima na zdravlje takvih osoba su nesagledive.

Dodiri predstavljaju najvažniji deo u razvoju novorođenčeta, piše Greene, te nastavljaju da igraju važnu ulogu u daljem razvoju kako žena, tako i muškaraca, te svih drugih, a utiču na celokupno fizičko i mentalno zdravlje sve do kraja života.

Tapkanje po leđima ili rukovanje ne igraju tu ulogu, i nisu dovoljni – računaju se oni dodiri koji traju, a čija je uloga da povežu i uteše.

Ako se pojedinac nasloni na nekoga, te u tom zagrljaju ostane nekoliko minuta, ili ako se drže za ruke, sede jedno blizu drugog zato što su tako izabrali, tek onda možemo da govorimo o dodiru koji je blagotvoran.

Muškarci se, objašnjava Green, često uče da takve dodire izbegavaju, a to počinje u najranijem uzrastu. I dok se bebe drže u naručju, maze, te uče da praktikuju nežne dodire, kod muške dece se sa takvom praksom prestaje ubrzo pošto prohodaju.

Dečaci se uče da se „uzdržavaju“ i da budu jaki kada ih nešto boli, a paralelno sa takvim narativom polako otkrivaju da imaju sve manje prilika za dodir. I majke i očevi često prestanu da „maze“ svoje mlade sinove, a dečaci koji požele dodir se uglavnom stigmatizuju, te opisuju kao „bebe“ (na srpskom govornom području kao „plačipičke“).

Usamljenost kao bolest

Sve više eksperata tvrdi da usamljenost jednako narušava zdravlje kao pušenje ili gojaznost, budući da ljudska bića imaju prirodnu potrebu da se povežu s drugima, da pronađu sreću u odnosima s porodicom i prijateljima.

Dok za heteroseksualne građane samoća najčešće nastupa u starosti, većina LGBTIQ+ osoba je izolovana od detinjstva. To pogubno utiče na celokupno stanje, a kvir osobe koje takav život teško podnose često se odlučuju na samoubistvo.

U Srbiji nema statistika koje bi ukazale na to koliko je gej osoba stradalo od samoubistva, ali bi svetski podaci mogli da daju ideju o ozbiljnosti problema. Jedno od ozbiljnijih istraživanja je zajednička studija danskog Instituta za prevenciju suicida i istraživača sa Stokholmskog univerziteta, koja je, između ostalog, pokazala i da je ozakonjenje istopolnih brakova uticalo na smanjenje stope samoubistava gejeva i lezbejki.

U studiji su upoređene stope samoubistava osoba u istopolnim i heteroseksualnim vezama u razdobljima između 1989. i 2012, te 2013. i 2016. godine. Danska je bila prva država sveta koja je još 1989. godine ozakonila civilna partnerstva, a susedna Švedska je to učinila šest godina kasnije. Bračna jednakost je u Švedskoj ozakonjena 2009, a u Danskoj 2012.

Istraživači su zaključili da je između dva razdoblja stopa samoubistava osoba u istopolnim zajednicama pala za 46%.

Dokazivanje „normalnosti“

Sigurno je da ravnopravnost istopolnih brakova neće eliminisati homofobiju, te da će gej parovi na ovim prostorima još dugo druge morati da ubeđuju da su „normalni“.

Dok heteroseksualni parovi ne troše mnogo energije na dokazivanje toga da su porodica, za istopolne parove je situacija drugačija čak i nakon legalnog sklapanja braka. Uvrede pljušte, a heteroseksualna većina traži dokaze o obećanoj „normalnosti“.

Dok se strejt parovi zbog svog odnosa nikada ne nalaze na optuženičkoj klupi, istopolni parovi moraju da dokažu da su u dugoj vezi, da su monogamni, savršeni i da nikada ne greše.

Novinar Michael Hobbes je još 2017. godine upozorio na epidemiju samoće među gej osobama u Sjedinjenim Američkim Državama, koja se neretko „leči“ opojnim supstancama. Uprkos tome što su gej brakovi legalizovani, depresija i usamljenost i dalje pritiskaju pleća gej zajednice. Kvir osobe i dalje prednjače u odnosu na strejt većinu kada je broj samoubistava u pitanju, a najviše zbog trauma koje se talože od najranijeg detinjstva. Anksioznost, depresija i alkoholizam su uobičajene pojave među LGBTIQ+ populacijom, a tu su i drugi oblici samodestruktivnog ponašanja.

Iako se kvir mladima obećavaju „izabrane porodice“, većina gej osoba nema mnogo bliskih prijatelja, a istraživanja ukazuju na to da su gej muškarci u gorem položaju od heteroseksualnih osoba i lezbejki. Problem postoji i kada je u pitanju pronalaženje partnera, a neki tvrde da legalizacija istopolnih brakova nije uticala na sve gej osobe – nekima je donela dobro, dok kod drugih nije uspela da popuni prazninu koja je nastala još u ranom detinjstvu, kada je različitost u odnosu na većinu počela da bude očigledna.

Osećaj praznine

Taj osećaj praznine karakterističan je za LGBTIQ+ osobe u svim delovima sveta, a eksperti ističu da je tako zbog toga što je različitost još uvek veliki teret. Naučnik Travis Salway kaže da to posebno važi za muškarce koji vole muškarce, budući da ostaju izolovani i nakon izlaska iz ormana.

Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka lekari su verovali da su depresija i anksioznost simptomi homoseksualnosti, ali je nakon što je homoseksualnost uklonjena sa liste mentalnih poremećaja ponuđeno drugačije objašnjenje – trauma.

Oni koji su izbačeni iz svojih domova, napušteni od strane porodica, čije su ljubavi bile nezakonite, izolovali su se od ostatka sveta, jer je samoća bila bolje rešenje od konstantne pretnje nasiljem.

Psihijatar Alex Keuroghlian ističe da se kod gej muškaraca javlja posttraumatski stresni poremećaj koji je sličan kao kod ratnih veterana i žrtava silovanja. Objašnjava da je tako jer od ranog detinjstva trpe odbacivanje, što na kraju vodi otuđenju od sveta i sveprožimajućoj samoći. Većina gej muškaraca ipak ne prepoznaje ove simptome kao posledicu homofobije, pa poteškoće objašnjava uobičajenim problemima. Eksperti ističu da oni koji su u manjini trpe konstantan stres – jedina žena na poslovnom sastanku neće se osećati jednako udobno kao muškarac, a isto važi i za kvir osobe, te pripadnike drugih manjina.

Posle nasilja

Hobbes piše da se gej muškarcima obećavalo da će sve biti u redu kad prođe AIDS epidemija. Ili kad se legalizuju gej brakovi. Da će sve proći kad se homofobima zabrani da budu nasilni. U nekim zemljama se sve to već dogodilo, ali praznina i dalje postoji. Možda zbog toga što LGBTIQ+ osobe čekaju da prestanu da budu drugačije od drugih. To se ipak nikada neće dogoditi, pa je valjda vreme da se ta činjenica prihvati i da se oko nje grade životi u kojima je udobno.

Nevolja je što je jedini model koji nam se nudi heteronormativan po prirodi, pa LGBTIQ+ osobe ni danas nemaju druge obrasce koji bi bili bliži njihovoj prirodi.

O tome smo porazgovarali sa rediteljem, piscem, aktivistom i novinarom Viktorom Zahtilom. On slobodno piše o seksu i ljubavi i tvrdi da je seksualnost gej muškaraca u krizi koja nadilazi državne granice. Tu krizu je, kako piše, iskusio na vlastitoj koži.

„S obzirom da smo lišeni struktura koju imaju heteroseksualni ljudi (brak, deca, razvod, porodična podrška, otvorena socijalizacija na javnom mestu), prepušteni smo hirovima tržišta, pre svega mobilnim aplikacijama koje ekonomski parazitiraju na našim prirodnim nagonima, a zauzvrat nam nude epidemiju usamljenosti“.

Na pitanje koliko usamljenost utiče na njega, Zahtila kaže da misli da su sve kvir osobe generalno usamljenije: „Detinjstvo bez roditeljske potpore, ispunjeno strahom od odbacivanja, ili realnim odbacivanjem, dovodi do toga da gradimo vrlo čvrste odbrambene mehanizme. Mislim da je kasnije zbog toga teško pokazati ranjivost. Pa glumiš kul nedodirljivog pedera.“

„Često se osećamo usamljeno jer te drugi ne vide i ne znaju šta se dešava s tobom, a mi to ne znamo pokazati, pa onda nam često i ti ljudi koji nas ne vide idu na živce. Ta potreba za samoodbranom dovodi do hronične usamljenosti. Niko me nije video, a sam nisam znao kako da izrazim svoj identitet. Bile su mi potrebne godine da naučim kako da izražavam emocije. Kad se kriješ čitav život, čak i tvoje telo zaboravi kako se pokazuju emocije, moraš sve da učiš ispočetka, da ih lociraš gde se skupljaju, kako da ih ispustiš iz grla, i tako dalje.“

Upitan da li se osećaj usamljenosti smanjio posle autovanja, Zahtila kaže da je bio aktivista, zbog čega je morao da veruje da je autovanje ključna stvar za emancipaciju.

„Držao sam se te ideje jer mi je trebala. Ipak sam kasnije shvatio da sam sve samo ne emancipovan. To znači da autovanje ne garantuje da neće biti usamljenosti. Opet verujem da postoje ljudi koji teže skromnom životu, u emotivnom smislu, pa za njih život u ormaru možda funkcioniše. Meni je to nezamislivo, voditi tako mali skučen život. Prirodno sam klaustrofobičan, pa mi je autovanje bilo neophodno.“

Pokušavam da razvijem empatiju prema ljudima koji su još uvek u ormaru, ali ipak nemam poštovanja za to. Da je više ljudi otvoreno i na ulicama, svima bi nam bilo lakše. To utiče i na moj dejting život. Čim upoznam neku kvir osobu svojih godina pitam je gde si bio tokom prvog Zagreb prajda?

„Ljudi koji se nisu autovali do nekih ranih dvadesetih meni nemaju šta da ponude. Ne verujem da možemo da se razumemo i da se pratimo. Ponekad sam ljut koliko je malo ljudi emancipirano. Dugo nisam znao da ne postoji bolje od ljudi koji su u ormaru, jer je ovih drugih bilo malo.“

„Ja sam bio jedini petnaestogodišnjak kojeg sam poznavao a da je tada bio otvoreno gej u Zagrebu u to vreme. Sa sedamnaest sam već počeo da se bavim aktivizmom, i zbog toga mi je autovanje bilo bitno, jer sam onda upoznao aktiviste, a to su tada bili jedini ljudi sa samopoštovanjem.“

„Kad si out onda si svoj na svome, možeš da sretneš slične ljude, možeš da budeš glasan (i tokom seksa), ne saplićeš se o sve te barijere u svom glasu, zglobovima, manirima, obiteljima. Nije autovanje samo simbolički čin, već mnogo više od toga. Što znači bojati se da te netko ne razotkrije? To znači da si u svojoj glavi internalizirao glas koji te diskriminiše, sam sebi si najveći neprijatelj. S autovanjem izbacuješ taj glas i suočavaš se sa svijetom, pa makar on bio homofoban. Kakav god da je, bar imaš sebe na svojoj strani i možeš počet učiti kako da se voliš i poštuješ – to je ogromno, i to je odrastanje.“

Budući da se poligamija kroz njegove tekstove provlači kao neka vrsta leka protiv lošeg ljubavnog života, pa samim tim i usamljenosti, pitali smo ga koliko je to tačno.

„Nemam pojma. Nemam dovoljno iskustva po tom pitanju, tapkam u mraku, čitam neke knjige. Moji odnosi s više partnera nisu trajali, ali su mi ti neki momenti bili dragoceni – taj osećaj da si stalno u društvu je predivan, on ti uliva sigurnost. Mislim da je puno bliži našoj autentičnoj prirodi, koja je društvena. Meni ti ideja dugogodišnjeg života s još jednom osobom u nekoj betonskoj kutiji koju zoveš domom djeluje kao zatvor. Nije mi privlačno provoditi toliko vremena zatvoren samo s još jednom osobom. Biti u dobrom društvu, s nekoliko ljudi, to mi je uvijek bilo najljepše. Tako hoću da živim svakodnevno.“

Također, verujem da je nemoguće da jedna osoba zadovolji sve tvoje potrebe, ali dve bi već mogle. Nemamo mi beskrajno puno potreba, ali imamo sigurno više nego što ih jedna osoba može zadovoljiti, i to pričam o svakodnevnom životu.

„Sigurno je da je moguće da neko bude i u kvalitetnom monogamnom odnosu, a da se nosi sa usamljenosti i da bude sretan. Može se živjeti s tim, biti zreo, ali zar je to doista najbolje što možemo? Uvijek su mi bile sumnjive te lekcije o tome kako treba biti realan u odnosima i prihvatiti sva ta sranja. Za mene je to prihvaćanje trulog kompromisa.“

„U poliamoričnim vezama, recimo, mogu da se brže rešavaju problemi. Dok u monogamnom odnosu dvije osobe lako zapadnu u konfluenciju, gdje jedan drugog uopće više ne vidi, u poliamoričnom uvijek je tu treća osoba koja može da posmatra druge dve i da bude objektivnija. I to može da bude prekrasno, lakše. Tako da u konačnici mislim da u poliamoričnom odnosu ljudi definitivno mogu biti manje usamljeni nego u monogamnom, ali da bi se došlo do takvog odnosa treba nadprosječna razina zrelosti, hrabrosti i nekonvencionalnosti.“

„Moj najveći strah je da neću nikad naći ljude za to, jer emotivno nasljeđe moje generacije, pa i sljedeće je tradicionalno: heteronormativni par kao uzor, te emotivna fiksacija na jednu osobu, najčešće majku, kao obrazac kasnije potrage za jednim i neponovljivim partnerom.“

Za mnoge je psihoterapija oruđe (ili oružje) za borbu protiv usamljenosti, tačnije put ka rešavanju uzroka koji do nje dovode.

„Pa naravno,“ odgovara Zahtila, „Ljudi maltretiraju druge ljude svojim očajem, a ne žele to da reše. Radije bi zajebavali svoje bližnje nego si pomogli. Terapija je najlakši način da pomogneš sebi, neko te sluša jedan sat tjedno i pokazuje ti empatiju i razumijevanje.“

„Svako bi trebalo da ide na terapiju – tu učiš veštinu komunikacije, učiš da pričaš, da koristiš prave reči. To je prvi i najlakši korak ka boljitku. Neki drugi su mnogo teži. Zato ne shvaćam i čak nemam poštovanja prema ljudima koji oklijevaju oko terapije. Neću nikad biti u odnosu s osobom koja ne ide ili nije išla na terapiju. Ti ljudi nisu jebeno normalni.“

Konačno upitan o dejting aplikacijama, koje su neka vrsta prečice ka društvu, Zahtila kaže da to nije crno-belo: „Nekima može da pomogne da lakše dođu do partnera, posebno u manjim sredinama. Ipak, nema zamene za to da nekoga upoznaš uživo, na primer u gej klubu, koji se sve više zatvaraju i nestaju.“

„Mene aplikacije čine puno više usamljenijim. Na Grinderu nailazim na mnogo prezira i samoprezira. Mislim da te aplikacije imaju jako štetan uticaj na našu seksualnost. Grinder je više oblik pornografije, nego sredstvo za povezivanje. Provodiš sate i sate na tim aplikacijama, napaljuješ se, često masturbiraš bez namjere da se nađeš s ikim i to se veže za tvoju seksualnost ko neki parazit. A ti prozorčići s licima i torzima nisu toliko ljudi koliko su ekrani za tvoje seksualne i fantazije. Na kraju se sve svodi na masturbaciju, a zapravo se pališ na osjećaj skrolanja i svajpanja. Rovari se po našim slabostima, što još više doprinosi osećaju usamljenosti. Na tim profilima piše samo šta ljudi ne žele, niko ne piše šta nudi. I niko ne pokazuje ranjivost.“


Psihoterapeutkinja Jelena Zulević za kraj ima savet: „Okružite se ljudima koji vam prijaju i kojima verujete. Blizak krug prijatelja na koje se možemo osloniti i koji su spremni da nas podrže je jedan od faktora koji su najodgovorniji za psihičko blagostanje uopšte. Uostalom, sredina koja vas razume, voli i prihvata je najjača osnova za prihvatanja sebe, samopoštovanje i suočavanje sa problemima na koje nailazite.“

Istraživanja pokazuju da LGBTIQ+ osobe sa više kvir bliskih prijatelja imaju niži intenzitet autohomofobije. Dakle, biti okružen dragim i bliskim saveznicima od poverenje je najsigurniji način za razbijanje negativnih stereotipa i predrasuda o gej zajednici kojima ste bili okruženi tokom odrastanja.

A s njima će otići i osećaj usamljenosti, makar na neko vreme.


Fotografije: Sasha Freemind; Chetan Menaria; Justice Amoh; Engin Akyurt; Anthony Intraversato; Nijwam Swargiary

DruštvoLGBT+Zdravlje

Milan Živanović

Rođen 1982. u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. radi u XXZ magazinu gde uređuje različite rubrike.