Epidemija usamljenosti: Kad se kriješ čitav život, čak i tvoje telo zaboravi kako se pokazuju emocije

Epidemija usamljenosti: Kad se kriješ čitav život, čak i tvoje telo zaboravi kako se pokazuju emocije

Milan Živanović
Milan Živanović

Pojam „usamljenost“ u engleskom jeziku nije postojao sve do početka XIX veka, zbog toga što su zajednice pre toga bile uže povezane. Izostanku samoće je doprinosila i religija, budući da se kao društvo nametalo uzvišeno biće s neba.

S modernim građanima je drugačije, pa se termin kojim se opisuje osećaj izolovanosti od sveta odomaćio u svim govornim područjima.

Zdravo 👋 Želimo ti dobrodošlicu na Glavne 🖖
Ovde svake nedelje objavljujemo priče na različite teme iz domena poslovanja, sporta, kulture, infrastrukture, tehnologije... a svaka nova priča, najpre je dostupna registrovanim članovima.
🥁 Prijavi se za bespatnu članarinu da među prvima saznaš kad objavimo novu priču.

Ironija je u tome što savremena ljudska bića imaju više prostora za potragu za sobom i odgovarajućim društvom, pa se sve češće govori o slobodi življenja, i mogućnosti da se pojedinac/ka bez osećaja sramote i griže savesti poveže sa zajednicama kojima pripada na ovaj ili onaj način.

Tako je intimnost, ili bar ono što se smatra intimnošću, tu iza ćoška, udaljena od nas samo jedan klik. Uprkos tome, čovek je usamljeniji nego ikada pre.

Većina protiv manjine

Ako se u jednačinu uključi različitost pojedinca u odnosu na većinu, onda se usamljenost uvećava proporcionalno onome koliko se taj neko razlikuje.

Internalizacija homofobije je skoro neizbežna posledica odrastanja u heteronormativnom i homofobičnom okruženju.

Terapeutkinja Jelena Zulević piše da deca vrlo rano upijaju stavove okoline. Kako svet doživljavaju kroz pojednostavljenu dimenziju „dobro-loše“, a najveći broj stereotipa i reči kojima se označavaju pripadnici LGBTIQ+ zajednice su u vezi sa negativnim predstavama, od najranijih dana uče da je homoseksualnost nešto što je „jako loše i nepoželjno“. Suočena sa osvešćivanjem sopstvenog identiteta, neka od njih otkrivaju da i sama pripadaju tom „lošem delu društva“. Tada se javljaju osećaj krivice, stid i razne emocije u kojima dominiraju neprihvatanje i bes usmeren ka sebi.

Ukoliko mlada osoba bude izložena različitim vidovima nasilja ili bude svedok nasilja koje se vrši nad drugim gej osobama, neretko će se dogoditi da ne okrivi nasilnu okolinu, već samu sebe. U zavisnosti od toga koliko je imala podrške i pronašla načine da se sa tim događajima nosi, zavisiće i njen kasniji odnos prema sebi.

Internalizovana homofobija se može odnositi kako na sklop negativnih stavova i osećanja prema homoseksualnosti drugih osoba, tako i na sopstvenu homoseksualnost. Ona utiče na formiranje identiteta, izgradnju samopoštovanja, psihološki integritet i odnose prema drugima. Ukoliko je ekstremno izražena, ona vodi u depresiju, nepoverenje i usamljenost, teškoće u intimnim odnosima, zloupotrebu psihoaktivnih  supstanci, pa i suicidalne ideje.

Usamljeni u gomili

Usamljenost je postala jedna od glavnih preokupacija modernog društva, te jedna od omiljenih tema u umetnosti. Kvir građane je pratila oduvek!

„Malo je homoseksualaca“, pisao je Denis Altman, „koji u neko doba, nisu osetili različite stavove kojima ih društvo markira - greh, zločin, bolest, prokletstvo; malo je, zaista, onih koji se nisu pitali, ponekad i tokom samotnih noći, zar nisu takvi stavovi, zapravo, ispravni. Možda njihovo iskustvo nije ravnopravno iskustvu strejt ljudi, bez obzira na to koliko zadovoljstva i ljubavi mogu da pruže jedni drugima, nešto ipak govori protiv njih. Slično tome, osećanje izolacije i odbačenosti koje su mnogi homoseksualci osetili još kao deca, može ostati prepreka za razvoj punog odnosa u kasnijem životu.