Fibro, zalogaj za energične: Intervju sa Zoranom Vukelićem

Fibro, zalogaj za energične: Intervju sa Zoranom Vukelićem

Jelena Aleksić
Jelena Aleksić

Sasvim prirodan, visokokaloričan i nutritivno bogat, hiking food „Fibro“ je premijum proizvod svojevremeno prodavan u 40 radnji u Londonu pa i na Čelzijevom stadionu.

Danas je dostupan na tržištu Srbije a priča o njegovom nastanku je jedna od onih koje plene nadom a pre svega verom u inovatore, ljude koji su korak ispred ali se ne libe da nam pruže ruku i povedu nas ka novom.

Zdravo 👋 Želimo ti dobrodošlicu na Glavne 🖖

Upravo čitaš javno dostupnu priču. To znači da je ona objavljena pre najmanje 3 meseca. Ako ti se sviđa i želiš da čitaš naše novije članke - pozivamo te da se učlaniš u Glavne. 👈

🥁 Svi novi tekstovi su prvih 30 dana dostupni samo uz plaćenu članarinu!

Plaćena članarina omogućava nam da nastavimo da objavljujemo kvalitetne priče na raznovrsne teme, bez opterećivanja sajta banerima koji ometaju čitanje. Uz mesečnu članarinu nižu od 6 šoljica kafe u kafiću, nadamo se da ćeš odlučiti da na ovaj način podržiš naš rad...

Priča o „Fibro“ je priča o svima nama - o tome kako olako odbacujemo sve što je novo i nepoznato ali i priča o jednom od onih koji menjaju svet, ma kako to neskromno zvučalo.

Jer, šta je preduzetništvo i šta je i najmanja inovacija nego korak unapred, onaj koji nas je menjao kroz istorijske epohe vođen pronalazačima, ljudima snažne vere i sjajnih ideja.

To nisu bili samo Nikola Tesla i Edison, bio je to i Henri Nestle, čovek koji je prvi napravio mlečnu čokoladu u Evropi.

To što danas gledamo kako da njegov slatkiš zamenimo nečim zdravijim, sa manje šećera i masti, nečim što je nutritivno bogatije, samo je još jedan korak unapred koji prave ljudi s vizijom.

Ljudi koji se, poput našeg junaka Zorana Vukelića, ne boje da rizikuju. Jer barovi „Fibro“ (a mi ćemo ih za potrebe teksta zvati i čokoladice iako to nisu) jedan su od onih proizvoda na koji otvoreniji i skloniji promenama poput Engleza reaguju strasno željni novog dok se u kulturi osporavanja kao što je Srbija, valja načekati.

Zoran Vukelić, osnivač i vlasnik Hiking Food Fibro

Zašto je Engleska poludela za barovima „Fibro“? Zašto je njen kreator uspeo za samo nekoliko meseci svoj proizvod raznošen na biciklu  „ubaci“ u čak 40 sportskih radnji i ni u jednu u Srbiji kada je odlučio da se vrati iz Engleske

Konačno, kako pripovedamo priču sa srećnim krajem, valja upitati i kako se ovaj sasvim prirodni, energetski proizvod našao među skupinom najboljih koji će biti predstavljeni na sajmu u Dubaiju?

Kako je nastajao Fibro?

Pre odgovora recimo da je u pitanju energetska hrana u vidu bara iliti čokoladice u kojoj nema ama baš ničeg veštačkog, nema šećera niti bilo kakvih dodataka sem badema, brusnica, urmi, meda, lešnika... U prevodu, visokokalorične zdrave hrane koja je u stanju da podmiri potrebe sportista za vreme planinarenja, trčanja dugih staza ili pak rekreativaca kojima je potrebna „brzinska“ energetska bomba.

Za razliku od većine sličnih proizvoda „Fibro“ sa bademom ne miriše na malinu ili vanilu jer naprosto, nema aroma, boja ili „koncentrata“ ovoga ili onoga. „Fibro“ ima „ukus hrane“ i to je prvo što su Vukeliću kazali Englezi kada su probali njegov proizvod koji je pre nekoliko godina „skrčkao“ u stanu svog brata u Londonu.

„Sve je počelo kao amaterizam kada sam odlučio da istrčim maraton. Nisam znao ništa o hrani koja je potrebna sportistima ali sam vežbajući i trenirajući počeo da eksperimentišem. Spremao sam sebi obroke koje sam nosio na trčanje a onda sam polako otkrivao tehnologiju stvaranja malih pakovanja zdrave i visokokalorične hrane. Uspeo sam da istrčim taj maraton ali sam malo posle toga odlučio da napustim Srbiju. Radio sam u dobroj kompaniji ali se nekako životarilo. Bio sam željan promene sredine, kulture, odnosa poslodavca prema radniku i odlučio sam da odem sa porodicom kod brata u Englesku“, započinje svoju priču naš sagovornik.

Čovek u ranim četrdesetim nije se stideo da se na građevini lati najtežih fizičkih poslova koji mu, očito je, nisu padali nimalo teško. Zašto?

„Jednostavno,odnos prema zaposlenom je potpuno drugačiji. Ja sam svako jutro išao biciklom na građevinu, radio po ceo dan i bio sam stvarno zadovoljan. Pamtim da sam jednog dana tako prljav i u radnom odelu došao pred zatvaranje banke i stao u red koji je bio prilično dug. Nisam siguran da me kod nas odmah neko ne bi izbacio uz izgovor da se banka zatvara. Dogodilo se to da me je menadžerka pozvala u svoju kancelariju kako slučajno ne bih ostao neuslužen i čak mi dala svoje mesto za kompjuterom da uradim šta mi je trebalo“, priseća se Vukelić poentirajući da je upravo poštovanje među i prema ljudima ono zbog čega je otišao u Englesku i ono što ga je zadržalo u ovoj zemlji dve godine. Kasnije ćemo videti da je imao i jednako dobre razloge za povratak.

Pre toga, čujmo, kako je od građevinca postao preduzetnik u Londonu i to za svega tri dana.

Biznis u Engleskoj...

„Bratovljeva je ideja bila da barove koje sam pravio sebi za maraton, počnem da proizvodim u Londonu. Malo po malo, ova ideja se činila sve primamljivijom. Jednostavno, nisam imao šta da izgubim“, vraća se Zoran u vreme svojih početaka sa strašću i poštovanjem govoreći o procedurama za pokretanje posla u Engleskoj kojih praktično-nema.

Nijednog čoveka nisam video a otvorio sam firmu u stanu za tri dana. Dobio sam online sve potrebne dozvole i papire. Nijedna inspekcija nije izlazila jer je kultura takva da se veruje onome što si napisao i obrazložio kao svoju nameru. U međuvremenu sam položio i ispit kojim sam dobio dozvolu da radim sa tom vrstom hrane i naravno dobio sam diplomu sutradan. Dobio sam dozvolu od opštine da smem da radim sa hranom u stanu i firma je otvorena za 13 funti bez izlaska iz stana“, završava ovu zaista fantastičnu ali za nas koji živimo u Srbiji i pomalo poraznu priču o tome kako se motivišu oni koji imaju ideje.

Ovo je najbolje svedočanstvo i primer istinske odluke sistema da podrži mali biznis koji je svuda u svetu nosilac svakog privrednog razvoja.

„Imao sam deo alata koji sam ranije izradio u Srbiji. Pravio sam barove u stanu, ambalaža mi je stizala iz Srbije i sve je krenulo. Krenuo sam tako i radio sam do kraja u Londonu takošto stavim barove u ranac i idem pravo u radnje koje sam smtraju da bi uzele moj proizvod. Niko, apsolutno niko me nije odbio. Svi koji su probali „Fibro“ su ga uvrstili u svoj asortiman i vrlo brzo se prodavao u 40 radnji. Suština je što ljudi tamo prihvataju sve što je novo, što su zainteresovani da podrže dobru ideju, što je premisa da je istina ono što govoriš i što nudiš a kod nas je već sve drugačije,“ zaključuje Vukelić prisećajući se iskustva iz Srbije u kojoj je prošao isti proces kao u Londonu.

No, pre toga kao svedočanstvo nudi zaista neverovatnu priču o tome kako se „Fibro“, bar napravljen  u stanu, proizvod iza koga ne stoji nijedna korporacija našao na policama spa centra u kome treniraju, pripemaju se i opuštaju fudbaleri Čelzija.

„Sasvim lako i bez imalo formalnosti me primio čovek kome sam poslao mejl a radi u njihovoj teretani. Imao sam privilegiju da me provede kroz taj kompleks koji je malo je reći spa centar. To je nešto ogromno i velelepno i baš tu se našao i moj proizvod pošto ga je Džejms probao i ostavio da bude izložen na svoju ruku. Naprosto, dopalo mu se i tako se „Fibro“ našao ni manje ni više nego na Stamford bridžu. Zvuči kao ribolovačka priča ali je zaista tako“, zadovoljno će Vukelić kome u Londonu ipak otkucava vreme.

Škole u koje je trebalo da krenu njegove ćerke su bile daleko ili bar predaleko da bi porodica mogla organizovati pristojan život. Odlučuje da se vrati.

... i biznis u Srbiji

A onda sledi sasvim suprotna priča čiji ćemo veći deo preskočiti.

Reč je o administraciji u Srbiji koja je čini se, kreirana tako da te onemogući. Svima dobro poznati „još jedan papir“, manjak informacija, procedure koje traju predugo i naravno, otpor.

„Kad smo prijatelj i ja pokrenuli firmu, zakupili prostor i završili svu papirologiju, krenuli smo u obilazak sportskih radnji za koje verujem da treba da prodaju ovaj premijum proizvod. Svi su nas odbili. Prosto je neverovatno koliko je svest drugačija, koliko nema sluha za nešto što je novo iako je mnogo bolje od onoga našta smo navikli“, konstatuje Vukelić koji, razume se, nije odustao.

Nije se „prilagodio“ pa dodao nekakvu aromu ili malo slada. Nije hteo da njegov proizvod bude na svakoj polici zdrave hrane koje danas više liče na prodavnice „na gram“, nije dodao čokoladu ili zamenio 30 odsto badema sa tri odsto koncentrata. Ništa od toga.

„Ja sam verovao i verujem u ovaj proizvod. Njegov kvalitet je tu samo je pitanje kada će biti prepoznat“, samouveren je Vukelić koji, očekivano, dobija svoju šansu.

Vrata se, kako obično i biva, otvaraju tamo gde si samo pokucao a pomoć stiže kad se najmanje nadaš. Sasvim pohvalno, „Fibro“ primećuju ljudi iz Privredne komore Srbije prosleđujući ga dalje „do vrha“.

Poverenje, strpljenje i posvećen rad

„Tako će „Fibro“ biti jedan od proizvoda koji će biti izložen na sajmu u Dubaiju. Treba li da vas podsećam da će ova manifestacija trajati od oktobra do marta iduće godine i ja sam zaista uzbuđen. Istovremeno sam i uplašen da bi neko mogao da nam poruči onoliko proizvoda koliko nećemo biti u stanju da isporučimo ali sam svakako zahvalan za priliku. Jer, podsetiću vas, mi ništa ne plaćamo. Država od nas otkupljuje proizvod koji će tamo reklamirati i prodavati, a organizovan je i čarter let za privrednike u februaru“, priča kreator „Fibra“, dodajući da je u međuvremenu, krenula prodaja i u Srbiji.

„Prodajemo se na NIS-ovim pumpama i to ide odlično iako smo najskuplji među sličnim proizvodima. Međutim, suština je da ovo hrana za hajkere, za sportiste kojima je ovaj zalogaj nužan, lak za poneti i zdrav i okrepljujući u toku treninga“, podvlači Vukelić.

Na ono otužno pitanje koje nužno sledi početnicima u biznisu, Vukelić odgovara da prodaja ne pokriva troškove proizvodnje.

„Ali, mi smo na to spremni. I neće to trajati još tako dugo. Ono što imamo je jedinstveno i potrebno je samo još malo vremena da ljudi, naročito sportisti shvate da imamo za njih dar s neba. Verujemo u sajam u Dubaiju ali ponajviše u tržište Srbije kojoj je potreban ovakav proizvod jer naši ljudi to zaslužuju“, u dahu priča Vukelić otkrivajući da je zajedno sa svojim partnerom već dobio ponudu za dokapitalizaciju.

„Imamo svo poverenje jedan u drugog i to je najvažnije. Ne bismo ulazili u nekakve prodaje biznisa sve dok baš ne zaškripi a mi smo spremni da sačekamo da nas tržište prepozna. Nakon toga, neće nam ništa više trebati sem poštenog i posvećenog rada“, zaključuje ovaj mirni, predani čovek koji je u međuvremenu kreirajući zdravu hranu počeo zdravije i da živi.

Danas se on bavi alpinizmom a slobodno vreme koristi kako bi unapredio svoja znanja o zdravom načinu ishrane.


Fotografije: lična arhiva; autorka

IntervjuZdravljePoslovanje

Jelena Aleksić

Diplomirani novinar, zaljubljenik u pisanu reč i ples. Čita knjige koje imaju sredinu i debele korice. Kloni se gradskog prevoza. Voli priče o smelima, inovatorima i tragačima za sopstvenim idealima.