Inteligencija i logika vs. osećaj ugroženosti u masi - kako nastaje ljudski stampedo

"Vodu možeš držati dok brana ne pukne, posle je kasno." Ovako opisuje masovni ljudski stampedo koji se dogodio u prestonici Južne Koreje za Noć veštica penzionisani oficir Vojske Srbije Pajo Milić, upitan da li se mogu spasiti životi kada lavina stisnutih ljudi krene. U prevodu, odgovor je - ne. Ovakvi događaji moraju biti kontrolisani kako bi se stradanja predupredila, jer je masa organizam za sebe.

Kada su objavljene prve vesti i fotografije iz Seula, nije bilo u potpunosti jasno šta je izazvalo pravi masakr na ulicama ovog grada. Nekoliko sati kasnije stigle su i preciznije informacije o tome da su ljudi pregazili jedni druge pretrpani u uzanim ulicama u kvartu Itaevon u kojima se, kako prenose mediji, okupilo oko 100.000 ljudi na javnom obeležavanju Halloweena, odnosno Noći veštica.

Broj stradalih popeo se na više od 150. Vest da su poginuli većinom tinejdžeri i ljudi u ranim dvadesetim odjeknula je čitavim svetom, a Južnokorejanci su spustili nacionalnu zastavu na pola koplja, u znak sedmodnevne žalosti zbog ovih stradanja. Među poginulima je bilo i 26 stranaca.

"Želeo bih da se iskreno izvinim javnosti za nesreću, kao ministar zadužen za bezbednost ljudi“, ovu rečenicu izgovorio je ministrar unutrašnjih poslova ove zemlje.

Izvinjenje je stiglo, kao i priznanje odgovornosti zbog neadekvatne reakcije policije, ali je pitanje koliko ovo znači porodicama poginulih.

Snimci sa ulica četvrti u kojoj se desila pogibija su, blago rečeno, jezivi.

Da je masu teško kontrolisati potvrđuje oficir s početka teksta i podseća da su slični stampedi sa smrtnim ishodom bili česti među hodočasnicima u Meki.

Najveća tragedija dogodila se ne tako davno, 2015. godine kada je 24. septembra oko 2.400 ljudi bilo zgnječeno ili ugušeno tokom hadžiluka u Meki, prema izveštajima svetskih agencija. S druge strane, Vlada Saudijske Arabije zvanično je saopštila da je bilo 769 smrtnih slučajeva i nikada nije do kraja objasnila šta je bio uzrok nesreće.

Stradanje u velikim gužvama, međutim, nije retkost i dešavalo se na mnogim događajima širom sveta (ne samo tokom religijskih okupljanja i svetkovina). Podsetimo da su 1953. godine milioni ljudi bili su Staljinovoj sahrani. Procene su da su hiljade tada stradale u smrtonosnom stampedu, želeći da vide Staljina na odru, među tri miliona ožalošćenih SSSR-ovaca.

"Masu je teško obuzdati i u ovakvim situacijama je ključno preventivno delovati, odnosno ograničiti broj ljudi na prostoru. Procene su da na kvadratnom metru, tokom javnih okupljanja kakvi su, recimo, mitinzi, može stajati četvoro ljudi. Kod događaja kakav je zadesio ljude u Seulu je ipak bilo teže proceniti broj posetilaca”, smatra Milić. Stava je i da su zatvaranja zbog korone učinila ljude željnijim okupljanja, te da je i lokdaun situacija imala uticaja na preveliku gužvu i kao posledicu nezapamćenu nesreću u Seulu.

Međutim, kako prenosi BBC na srpskom, nadležne bezbednosne službe dobijale su prijave o ogromnoj gužvi satima pre tragedije, ali adekvatne reakcije nije bilo.

Organizator koncerata: Nastupi Rolingostonsa su dobar primer

Nišlija Nikola Jovanović godinama organizuje koncerte u ovom gradu, te smo ga pitali da li je moguće uticati na to da tokom velikih okupljanja do tzv. stampeda ne dođe.

"Generalno govoreći, sa povećanjem broja ljudi svakako raste i rizik od raznih vrsta nesreće. Kada govorimo o koncertima, ali i o svim drugim vrstama javnih okupljanja, svakako da broj ljudi mora biti ograničen tj. prilagođen prostoru na kojem se ljudi okupljaju. Ograničavanjem broja ljudi može se sprečiti stampedo, kao i dobrom organizacijom u saradnji sa nadležnim službama redara i policije”, kaže Jovanović.

Javna okupljanja se, s druge strane, u Srbiji obavezno prijavljuju policiji, navodi se očekivani broj ljudi i da li organizator procenjuje da postoji neka vrsta rizika.

"Na osnovu tih podataka, policija procenjuje rizik i šalje ili ne šalje svoje ekipe na teren. Takođe za organizacije sa velikim brojem ljudi obavezno je prisustvo dežurne hitne pomoći, a nekada i vatrogasaca. Kada je broj ljudi veći od kapaciteta prostora povećavaju se šanse da se nekome sloši, da bude ugnječen, ili da u krajnjem slučaju dođe i do smrtog ishoda. Ipak, takvi slučajevi su na svu sreću jako retki”, dodaje.

Pošto je i sam čest posetilac koncerata velikih muzičkih imena, ističe Rolingstounse kao primer dobre organizacije velikog broja ljudi.

"Dobrom organizacijom ulaza, izlaza i podelom prostora na sektore o kojima će ljudi iz organizacije u saradnji sa dežurnim ekipama redara i policije voditi računa nesreće se mogu izbeći, a najbolji primer su možda koncerti Rolingstounsa, koji okupljaju u proseku oko 50.000 ljudi bez ikakvih incidenata”, ističe dobru praksu u organizaciji velikih koncerata.

Mnogo je onih koji su našavši se stisnuti u velikoj gužvi osetili napad panike. Bilo u gradskom prevozu, na koncertu ili bilo kom javnom događaju. I ovaj osećaj se, očigledno, ne javlja bez razloga.

Jedino što mogu ljudima da savetujem je da vode računa o sebi, budu odgovorni i izbegajavu prevelike gužve, jer ništa nije bitnije od njihovog života, zaključuje Nikola Jovanović.

Psiholog: Situacija mase je specifična

Pitali smo psihologa i psihoterapeuta Kristijana Pešića, inače koordinatora savetodavnog sektora Psihološkog Savetovališta za studente SKC Niš, šta izaziva nekontrolisanu reakciju ljudi u masi pa postaju lavina ili stampedo?

Objašnjava da se u ovim situacijama dešava nekoliko stvari, ali da je pre svega sama brojnost ljudi i situacija mase specifična i odnosi u takvoj grupi postaju nestrukturisani. To znači da nema jasnih pravila šta treba raditi.

“Zbog toga, ljudi postanu uznemireni, uplašeni, zbunjeni, i njihovo ponašanje postane usmereno na sopstvenu bezbednost i eventualno izlaženje iz mase. Međutim, kada imamo desetine ili stotine ljudi koji to pokušavaju, dolazi do jedne difuzne, nekoordinisane situacije u kojoj pokušaji jedne osobe da se izbavi su osujećeni pokušajima drugih osoba da se izbave. Pošto nemamo jasne direkcije gde se i kako trebamo kretati, dolazi do sudaranja, preplitanja, i eventualnih lavina ili stampeda”, objašnjava ovaj psiholog.

U kojoj meri je strah produktivan, a kada postaje poguban

Kada zbog intenzivnog osećanja egzistencjialne ugroženosti ne možemo umiriti strah onda naša logika, razum i inteligencija padnu u drugi plan, objašnjava psiholog Pešić.

Podseća da je strah osnovno i prirodno osećanje čija je evoluciona svrha da nas upozori na opasnost koja dolazi spolja i koji nas priprema na akciju. Dokle god možemo prepoznati naš strah, razumeti ga kao signal, i onda proveriti njegovu opravdanost u realnosti, on je produktivan i svrsishodan.

Ipak, postoje situacije kada se strah pretvara u paniku.

"Ako se desi da naš strah postane toliko intenzivan da nas učini nemoćnim da koristimo našu logiku i inteligenciju, on više nije produktivan. To se nekada naziva i panika. Panika je veoma visok strah (uglavnom od smrti) koji aktivira naš organizam, kreira fiziološke i telesne odgovore (ubrzan puls, rad srca, znojenje, napetost u mišićima...), zbog kojih se mi još više uplašimo, intepretiramo ih kao veoma opasne i ugrožavajuće, pa se još više uplašimo i sve tako. To može rezultovati paničnim napadom kada osoba izgubi svest", dodaje Pešić.

Da li možemo kontrolisati ovaj osećaj?

“Kratak odgovor - Da. Duži odgovor - Da, u nekoj meri, u nekim situacijama, i zavisno od osobe. To je u stvari nešto što se naziva emocionalna regulacija i podrazumeva pre svega osvešćivanje i razumevanje sopstvenih osećanja, i učenje kako ih možemo regulisati, manifestovati, kanalisati. Psihoterapija se često bavi upravo emocionalnom regulacijom”, dodaje Pešić.

Kao još jednu specifičnost mase kao nestrukturisane grupe, ovaj psiholog ističe i to da u ovakvoj situaciji naši nagoni i instinkti postaju veoma izraženi. Grupa kao entitet nije samo skup pojedinaca, dodaje, već ima svoju dinamiku u kojoj pojedinac gubi svoj identitet i stapa se sa ostalima. Kada grupa krene u jednom smeru, većina prati i naša sposobnost kritičkog rasuđivanja se znatno umanji. Čak i kada bi pojedinci bili svesni šta se dešava i hteli da deluju drugačije, zaključuje, snaga grupe to ne bi omogućila.

“Teorijski, mogli bi reći da je potrebno da postoji više pojedinaca koji bi ostali smireni i ne bi podlegli paničnom ponašanju. Da li je to praktično moguće, zavisi od situacije, pribranosti i svesnosti osoba (npr. da li su osobe pod uticajem psihoaktivnih supstanci), od strukture grupe, i drugih faktora”, objašnjava ovaj psiholog.

Na kraju dodaje da je važno sačuvati sopstvenu bezbednost, uprkos zadovoljstvima koje grupna slavlja pružaju.

“Ono što je najbezbednije uraditi jeste dobro proceniti u kakvu se situaciju upuštamo, proceniti potencijalne rizike, ako je moguće, preuzeti mere zaštite, a ako nije, izbeći potencijalno opasna grupna okupljanja. Grupna slavlja su nešto što pruža zadovoljstvo ljudima, biti u grupi zadovoljava našu potrebu za pripadnošću. Sve su to razumljive potrebe i želje. Međutim, kako bi bili odgorni i prema sebi i prema drugima, važno je uraditi ono što je u našoj moći da bi ostali bezbedni”, zaključuje Pešić.