Istorija komunikacije: Zašto ne pišemo pisma?

Istorija komunikacije: Zašto ne pišemo pisma?

Milan Živanović
Milan Živanović

Odgovor na pitanje iz naslova je jasan – zato što ljubomorno čuvamo vreme koje nam je stavljeno na raspolaganje. Mejlovi, tekstualne poruke, te razni servisi za komunikaciju danas zauzimaju mesto koje je vekovima držala pisana reč.

Pisalo se o svemu, a požutela hartija i danas čuva svedočanstva o tome kako su građani jedni druge obaveštavali o svojim životima, međusobno se tešili, a sigurno su najlepši oni redovi koji u sebi skladište uspomene na minule ljubavi.

Sa sigurnošću možemo da kažemo da je pismo stvar prošlosti, a s njim je nestalo i ono slatko čekanje kraj poštanskog sandučeta.

Iskra se gasila polako, pa se novinar H. Biščević još daleke 1977. godine pitao „Zašto smo sve manje skloni pisati privatna pisma, pa čak i čitati ona koja su nama upućena?“, te „Kako se dogodilo da se na nekadašnje mesto intimne ispovesti useli standardizirana fraza i "javljanje" na razglednicama?“.

U svom tekstu Biščević dalje piše da „smo mi ljudi gradova, buke i telefona“ i da iz gradova bežimo najčešće leti. Tako je i danas, samo što sa sobom nosimo telefone u kojima su svi mogući kanali za instant komunikaciju. Te 1977. je to izgleda bila razglednica – „Kultura instant-odmaranja i paket-aranžmana pretvara i dopisivanje u nužno zlo, obavezu "javljanja", oduzimajući mu snagu, draž i lepotu (nekad prisutne) međusobne razmene misli između dvoje ljudi“, piše Biščević, te dodaje: „Umesto pisma, kao ličnog stvaralačkog čina, oko nas danas jure razglednice, dopisnice i telegrami, na kojima je adresa još jedina privatna stvar, na kojima se privatni pogled na pučinu s hotelskog prozora, na ljude, na događaje... na svet ako treba, utapa u šapirografiranoj masi uniformnih rečenica“.

Ljubavna pisma

Nema više ni razglednica – zamenile su ih fotografije na Instagramu, intimne stvari koje više ne delimo samo sa najbližima. Zbog toga je možda korisno da se podsetimo minulih dana i onoga što se o pismima nekada mislilo: „Dopisivanje je oduvek bilo oblik čovekove komunikacije sa svetom. Prodor iz pećine pomoću znakova. Kad je razgovor onemogućen ili otežan, nedovoljan ili neiskren, kad se treba nekome poveriti ili nešto proveriti, kad se žele podeliti s nekim svoje nedoumice, radosti, strah ili očaj - pišu se pisma“.

Zdravo 👋 Želimo ti dobrodošlicu na Glavne 🖖

Upravo čitaš priču dostupnu uz besplatnu članarinu. To znači da je ona objavljena pre najmanje mesec dana. Ako ti se sviđa i želiš da čitaš naše novije članke - pozivamo te da se odlučiš za plaćenu članarinu. 👈

🥁 Svi novi tekstovi su prvih 30 dana dostupni samo uz plaćenu članarinu!

Plaćena članarina omogućava nam da nastavimo da objavljujemo kvalitetne priče na raznovrsne teme, bez opterećivanja sajta banerima koji ometaju čitanje. Uz mesečnu članarinu nižu od 6 šoljica kafe u kafiću, nadamo se da ćeš odlučiti da na ovaj način podržiš naš rad...