Kako se HIV pozitivne osobe nose s COVID-19 pandemijom?

Bogdan Petrović
Bogdan Petrović

Od samog početka pandemije korona virusa, postojali su mnogi nivoi na kojima je ona poređena sa krizom AIDS-a osamdesetih godina prošlog veka, a po istom principu su poređeni i sami virusi. U svemu tome tek retki su se pozabavili pitanjem kako je osobama koje već žive sa HIV-om i kako se takvi nose sa novom pandemijom?

Da li je COVID-19 kriza gora od AIDS krize osamdesetih?

Poređenje ovih kriza, kojim su se mnogi u prethodnih godinu i nešto dana bavili, uglavnom se završava zaključkom da je aktuelna mnogo gora, što na prvu može delovati istinito ako se posmatra način na koji se ona širi.

Međutim, ako sagledamo širu sliku, a pogotovu ukoliko bi je posmatrali iz ugla homoseksualca koji je recimo u vreme pojave AIDS-a imao nekih dvadesetak godina, onda se vizura u potpunosti menja.

To kako je tadašnja kriza izgledala u očima mladih gejeva tog doba, simptomatično ili ne, baš ove godine prikazuje HBO u hit seriji „To je greh“.

Na AIDS se u početku gledalo kao na izmišljotinu i postojalo je, kao i danas, mnogo onih koji negiraju prisustvo virusa iako svako poznaje makar nekoga ko je od istog preminuo. AIDS su mnogi, čak i homoseksualci, u trenutku kada se pojavio videli kao desničarsku zaveru, a bolest je u startu i nazvana GRID (Gay-Related Immune Disease).

Bitna razlika između dve pandemije ogleda se u reakciji vlasti na nju. Za razliku od današnje pandemije, Vlada na početku krize sa AIDS-om nije preduzimala ništa, a i potom je mučno sporo reagovala ostavljajući ljude da umiru užasnom smrću maltene bez pomoći.

Pandemija HIV-a se širila godinama, bez ikakvih naznaka da bi joj se moglo stati na put. Uvedeni su lekovi koji u početku zapravo uopšte nisu bili efikasni. Vakcina protiv HIV-a nije pronađena ni danas, četiri decenije kasnije, dok se i u tom smislu na COVID-19 odreagovalo već u prvih nekoliko meseci.

Čak je i strepnja koja se uvukla među ljude u trenutku pojave AIDS-a, bila izraženija nego danas. Strah od zaraze je bio naglašeniji, pošto opcija izlečenja nije postojala.

Za razliku od COVID-a 19 virus HIV-a je bio neizbežna, spora, mučna smrtna kazna bez ikakve nade za pomilovanjem.

Veliki problem je predstavljala i stigmatizacija obolelih, koja kod aktuelne pandemije nije toliko izražena iako je transmisija virusa jednostavnija. Štaviše, ljudi koji žive sa HIV-om su u velikoj meri stigmatizovani i danas, četrdeset godina od pojave virusa, unatoč antiretrovirusnoj terapiji (ARV) koja, ukoliko se redovno uzima, kontroliše virus i sprečava njegovo prenošenje na druge ljude seksualnim putem.

Zvanični statistički podaci UNAIDS-a iz 2020. pokazuju da približno 79% ljudi koji žive sa HIV-om zna svoj status, 62% prima ARV terapiju, a 53% je postiglo suzbijanje HIV-a i živi bez rizika od zaraze drugih. Između 2000. i 2020. broj novih infekcija HIV-om je opao za 37%, a broj smrtnih slučajeva za 45% uz spašavanje 13,6 miliona života zahvaljujući terapiji.

Virusi i teorije zavere

Ono što je nesporno zajedničko koroni i HIV-u jesu brojne teorije zavere, praćene zastrašujućim predstavama u medijima koje su uglavnom izmišljene i činjenično nepotkrepljene. U oba slučaja su postojali zagovornici ideje da su virusi napravljeni laboratorijskim putem kako bi se smanjio broj stanovnika na zemlji, samo što su kod HIV-a na meti bili homoseksualci i narkomani, a kod COVID-a 19 starija populacija.

Zašto su ovakve teorije zavera opasne objasnio nam je Bratislav Prokić iz organizacije POTENT koja se bavi populacijama posebno ranjivim na HIV, kao što su osobe koje žive sa HIV-om, muškarci koji imaju seks sa muškarcima i seksualni radnici i radnice:

Te teorije su opasne zato što odvraćaju ljude od odgovornog ponašanja. Tačno je da su homoseksualci najranjivija grupa za HIV, dok je to u slučaju kovida starija populacija, ali je loše što se to koristi kao izgovor za nepridržavanje preventnivnih mera uz čuveno „neće to mene“.

Iako je od prve izolacije HIV virusa 1983. godine do danas postignut ogroman napredak u njegovom izučavanju i važi za jedan od onih virusa o kojima medicina ima najviše saznanja, nenaučne teorije u vezi sa njim su aktuelne i sada. Od toga da HIV ne postoji i da nije uzročnik AIDS-a, da je farmakomafija virus napravila, da se ljudi truju lekovima itd.

Prokić nam, sa tim u vezi, objašnjava kako se često savetnici u Potentu susreću sa ljudima koji su odbili  lečenje od HIV-a zbog nekih teorija zavere i tzv. alternativne medicine:

„Udruženje Potent se bavilo raskrinkavanjem slučaja dr Todora Jovanovića i njegovog „čudotvornog leka“ „Todoksin“ kojim je navodno izlečio i samog Medžika Džonsona. Istražujući ovaj slučaj, došli smo do saznanja da ovaj nadrilekar nije nikakav imunolog, kako se predstavljao u javnosti, već zubar, da saradnja sa velikim naučnim institutima koju navodi na sajtu ne postoji. Nažalost, do danas se rado šeruju njegovi video klipovi, njegova gostovanja sa raznih televizija na kojima je slobodno obmanjivao javnost govoreći o otrovima u vakcinama i lekovima.

Poznat mi je slučaj pacijenta koji nije uzimao ARV terapiju za HIV, već je koristio „Todoksin“ i do smrti verovao da ga on drži u životu. Kada je hospitalizovan pred smrt, govorio je kako je „lek samo prestao da deluje“.“

Sličnosti i razlike između virusa HIV-a i COVID-a 19

HIV infekcija je otkrivena 1981. godine u Kaliforniji i prepoznata kao poseban klinički entitet među grupom mladih homoseksualaca i grupom intravenskih narkomana, iako se virus pojavio mnogo ranije i na ljude je prenet u Africi direktnim kontaktom sa zaraženom krvlju šimpanzi koje tamošnji stanovnici love za ishranu.

Virus je nastao ukrštanjem dva tipa SIV virusa (Simian Immunodeficiecy Virus) kod šimpanze koja je bila inficirana sa oba tipa, a transmisija na čoveka se verovatno dogodila tokom obreda inicijacije u nekim afričkim plemenima koji podrazumeva konzumaciju živog, termički neobrađenog srca šimpanze. Sve teorije zavere o tome da je HIV virus stvoren u laboratoriji naučnim metodama su davno opovrgnute.

Istraživanjima posle 1981. prisustvo HIV virusa je dokazano u uzorcima plazme i limfnog čvora uzetih 1959. i 1960.godine u Kongu, kao i uzorcima tkiva tinejdžera koji je umro 1969. godine u Sent Luisu i jednog norveškog mornara koji je umro 1976. godine.

Kada je reč o aktuelnom SARS-CoV-2 virusu, prvi slučajevi su se pojavili decembra 2019. godine u kineskoj provinciji Vuhan i virus je takođe prenet na čoveka sa životinje. Tom prilikom je zabeležen 41 slučaj upale pluća među ljudima od kojih je 66% konzumiralo hranu sa tamošnje tržnice mesa i ribe. U januaru 2020. je objavljena kompletna sekvenca virusnog genoma koja je potvrdila da je reč o novom soju korona virusa. 11. marta 2020. kada je broj globalno potvrđenih slučajeva zaraze premašio 118.000, a broj umrlih broj od 4.291 proglašena je globalna pandemija koja još nije u potpunosti pod kontrolom iako se vakcina pojavila sa više strana.

Iako se ova dva virusa definitivno razlikuju po načinu transmisije i simptomima koje generišu, postoje i važne sličnosti između njih. To potvrđuje studija Nacionalnog centra za biotehnološke informacije koji je ogranak američkog Nacionalnog instituta za zdravlje.

Povezuje ih prevashodno to što oba imaju svoje životinjske rezervoare, i mada je kod jednog to šimpanza, a kod drugog slepi miš, to poreklo im je svakako zajednička karakteristika. Zatim oba generišu povećanje proizvodnje citikona u organizmu koji su usko povezani sa sekundarnim komplikacijama kod zaraženih ljudi. Značajan deo same terapije koju lekari trenutno koriste u lečenju korone usmeren je upravo na blokiranje pro-inflamatornih citikona.

Oba virusa dovode do modifikacije crevne mikrobiote. Dokazano je već da pacijenti zaraženi sa SARS-CoV-2 kod kojih se pojave srčane komplikacije imaju viši nivo propustljivosti creva i aktivacije inflamazoma, dok infekcija HIV-a ima nepovoljan efekat na interakciju između komensalne mikrobiote i imunološkog sistema generalno.

NETosis je još jedan mehanizam koji je zajednički ovim virusima, a to je mehanizam smrti neutrofila, posebnog tipa belih krvnih ćelija, pri kom sami neutrofili oslobađaju mreže hromatskih vlakana u međućelijski prostor. Te mreže su lepljive i hvataju vanćelijske mikrobe, poput nekih bakterija, gljivica i virusa što dovodi do brojnih dodatnih komplikacija.

Zbog svih ovih sličnosti, na početku pandemije korona virusa, sa raznih strana su dolazile informacije da se virus može lečiti ARV terapijom i drugim lekovima koji se koriste kod pacijenata zaraženih HIV-om, ali to nažalost nije tačno.

Da li su HIV pozitivne osobe u većem riziku da obole od korone?

Prvi rezultati istraživanja koja se tiču HIV pozitivnih osoba i virusa SARS-CoV-19 su se pojavili već u aprilu 2020. Tom prilikom najznačajnija stručna udruženja Evropsko AIDS kliničko društvo i Britanska HIV asocijacija izdala su zajedničko saopštenje kojim je poručeno da osobe koje žive sa HIV-om ne oboljevaju od novog virusa više nego osobe koje nemaju HIV.

Konstatovano je, takođe, da osobe koje su na ARV terapiji, imaju normalan broj CD4 ćelija i nemerljiv broj virusa, nisu u pojačanom riziku od razvoja teških oboljenja u slučaju inficiranja COVID-om 19.

Da je tako, potvrđuje nam i Prokić naglašavajući još jednom da se pored standardnih mera kao što su pranje ruku i izbegavanje fizičkog kontakta bez maske HIV pozitivnim osobama savetuje redovno uzimanje ARV terapije, a onima koji imaju nivo CD4 ćelija ispod 200 i uzimanje propisane profilakse, kao npr. Baktrim odnosno drugi lek koji je infektolog prepisao.

Na pitanje koji su problemi sa kojima su se HIV pozitivne osobe u Srbiji tokom pandemije susretale, Prokić odgovara:

Najveći problem su imali oni koji su se zatekli u inostranstvu u trenutku kada su granice zatvorene, a koji su naši osiguranici i kojima je ponestalo terapije. ARV terapija se ne sme prekidati kako se virus ne bi replikovao. Potent je uspeo da zbrine ove pacijente zahvaljujući saradnji koju ima sa drugim udruženjima i savezima u Evropi i svetu. U samoj zemlji nije bilo tih problema jer su kurirske službe radile, pa smo neometano slali terapiju, uglavnom poštom a neke smo i sami razvozili. Nije bilo nestašica lekova iako su pacijenti sa HIV-om puno strahovali. U saradnji sa Ministarstvom zdravlja, dogovorili smo da se recepti za lekove za HIV automatski produžavaju, kako lekari ne bi morali da se bave i tim poslom.“

Pacijenti koji žive sa HIV-om su svakako bili i pod velikim psihološkim pritiskom, prevashodno usled straha da bi aktuelna pandemija mogla dovesti do nestašice lekova, što je kod mnogih dovodilo do anksioznosti. Organizacija Potent iz tog razloga sve vreme od kada je počela pandemija na svom Youtube kanalu „Potent Centar“ prenosi razgovore sa lekarima, u lajv emitovanjiima, tako da pacijenti mogu da postavljaju pitanja.

HIV pozitivni pacijenti i njihovi problemi

Osobe koje žive sa HIV-om se i u nepandemijskim uslovima susreću sa brojnim problemima, a najveći od svih je diskriminacija u zdravstvu - lekari koji neće da operišu ili odlažu neku medicinsku intervenciju, zubari koji neće da pružaju stomatološke usluge pacijentima sa HIV-om i slično...

Osvrćući se na slučaj jednog lekara iz Pančeva koji je tužio pacijenta jer mu nije rekao da je HIV pozitivan, Prokić objašnjava uzrok ove problematike:

„Većina lekara je o HIV-u učila krajem prošlog veka, a nauka je od tad napredovala. Danas znamo da osobe sa HIV-om ne mogu preneti virus ako redovno uzimaju ARV terapiju. Dakle, HIV je danas neinfektivna hronična bolest, ako se adekvatno leči. A to pre svega podrazumeva adherencu, odnosno uzimanje jedne do dve tablete dnevno. Mnogi lekari to ne znaju. Retko se i susreću sa osobama sa HIV-om budući da smo zemlja sa niskom prevalencom. Sa druge strane, čak i pacijenti koji znaju svoju dijagnozu, nerado je saopštavaju lekarima upravo iz straha od diskriminacije. Dešavalo se da zdravstveni radnik otkrije HIV status nekog pacijenta i da nakon toga usledi pakao, posebno ako osoba živi u maloj sredini“.

Organizacija Potent će uskoro pokrenuti inicijativu da na nivou države bude donet pravilnik koji će regulisati ovu oblast. I to je samo jedan od primera kako oni poboljšavaju i olakšavaju život ljudima koji u Srbiji žive sa HIV-om, a ima ih puno:

„U zavisnosti od slučaja do slučaja reagujemo u najbolju korist pacijenata. Ponekad se stvar može rešiti informisanjem lekara ili njegovog nadređenog u zdravstvenoj službi. Kada su hitne situacije kontaktiramo direktno Ministarstvo i oni brzo reaguju, a ako su u pitanju već načinjene diskriminacije, onda se obraćamo kancelariji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Suština je da se pacijentu pruži odgovarajuća zdravstvena nega i da se lekari edukuju kako bi se sprečilo dalje diskriminisanje osoba sa HIV-om.“

Udruženje Potent pored podrške osobama sa HIV-om, vodi program skrininga na HIV, sifilis i hepatitis C u zajednici osoba pod pojačanim rizikom. U njihovim savetovalištima u Beogradu, Nišu i Kragujevcu, gej muškarci, trans osobe, korisnici droga, seksualni radnici i radnice mogu dobiti savet i besplatno se testirati. Rezultati budu gotovi za 15-ak minuta.

Za sada nemaju sredstava da rade sa opštom populacijom, ali budući da je epidemija koncentrisana u populaciji muškaraca koji imaju seks sa muškarcima njihov rad je izuzetno važan sa aspekta javnog zdravlja.

Udruženje Potent je u protekloj 2020. godini od 1565 testiranih osoba, kod njih 16 otkrilo prisustvo HIV infekcije, a od 1278 testiranih na sifilis, 37 osoba je bilo pozitivno.

Broj zaraženih na COVID-19 među HIV pozitivnima

Za kraj, pitali smo Prokića da li je poznato koliko je osoba koje žive sa HIV-om u Srbiji obolelo od COVID-a 19 i kakva su iskustva tih pacijenata, ali umesto konkretnog odgovora na to pitanje još jednom smo se susreli sa surovom realnošću kada je reč o zdravstvenom sistemu u našoj zemlji:

Nažalost nemamo te podatke. Od početka epidemije infektolozi koji su lečili osobe sa HIV-om u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu su u kovid sistemu. Pacijenti uglavnom samo podižu svoju ARV terapiju u apotekama i ne odlaze na kontrole. Pitanje je šta ćemo zateći kada se zdravstveni sistem vrati u normalno stanje.“

Kako nam je objasnio, skeptičan je po pitanju toga da bismo na nivou Srbije u narednim godinama mogli dobiti neke relevantne podatke, osim možda u Vojvodini, koja u svemu prednjači.

Zdravstveni sistem u Srbiji, nažalost, funkcioniše tako da se epidemiološki i klinički podaci vezani za HIV  slabo revidiraju i u redovnim uslovima, pa je teško očekivati da će se to učiniti u vanrednoj situaciji izazvanoj drugom, aktuelnom pandemijom.


Ilustracije i fotografije: Fusion Medical Animation; Markus Spiske; Sergey Mikheev

DruštvoZdravljeLGBT+

Bogdan Petrović Twitter

Diplomirani Istoričar umetnosti i Visual Designer godinama prisutan u medijima kao novinar, kolumnista i PR. Na društvenim mrežama pod svojim imenom i prezimenom.