Miting protiv petokrake: 9. mart 1991. (Građanski protesti - 7. deo)

Bogdan Petrović
Bogdan Petrović
„Izašla sam na ulice mog rodnog grada, u Knez Mihailovu ulicu, šetajući do Trga Republike. Kao i svi ostali demonstranti, tražila sam demokratiju, slobodu misli i reči...“

Ovako je o devetomartovskim demonstracijama, 18 godina kasnije u intervjuu za beogradsku „Arenu 92“, govorila Dragana Milojević-Srdić, žena sa čuvene fotografije koju je tog dana napravio Miloš Cvetković i koja je preko noći i bez postojanja interneta obišla planetu, a ona sama postala svojevrsna heroina ovog protesta.

Slika na kojoj je ona ispred policijskog vodenog topa, mokra do gole kože, sa visoko podignuta tri prsta i dan danas kod mnogih izaziva jezu i poziva na duboki naklon predstavljajući svojevrstan simbol ljudske hrabrosti i otpora:

„...A onda se najednom pojavio i vodeni top. Stala sam pred njega u nekoj mirnoj i dostojanstvenoj tišini, ne sluteći šta će da se desi. Najednom, na mene se sručio užasno snažan mlaz vode. Poklekla sam, pa se pridigla i krenula prema njemu. Kada se voda opet obrušila svom silinom, kao da sam bila spremna na to: ostala sam na nogama sa tri podignuta prsta. Tada je i nastala ona legendarna fotografija!“

Mnogi koji su tog dana demonstrirali možda nisu bili podjednako hrabri, ali su se sigurno na ulici našli tražeći isto što i Dragana. Beograđani, uz podršku istomišljenika iz drugih gradova, mladi i stari, intelektualci i radnici, roditelji sa malom decom na ramenima, svi su bili na ulicama po oštrom martovskom vremenu, demonstrirajući protiv Slobodana Miloševića i njegove diktature iako je zvaničan povod za izlazak na ulicu bio nešto drugačiji.

Miting protiv petokrate

U martu 1991. SFRJ je još uvek postojala, ali je u svakoj od republika pojedinačno jačao nacionalni duh, a bezbednosna situacija u državi bila pogoršana. Samo nekoliko dana pre ovog mitinga u Beogradu dogodio se oružani incident između pobunjenih Srba i hrvatskog MUP-a u Pakracu koga mnogi smatraju uvodom u rat koji će se kasnije rasplamsati u Hrvatskoj i Bosni.

Uređenje u zemlji je nekoliko meseci pre devetomartovskih demonstracija postalo višestranačko. U Srbiji, u tom trenutku su dominantne tri stranke: SPS Slobodana Miloševića, SPO Vuka Draškovića i DS Dragoljuba Mićunovića.

Ipak, svi stubovi vlasti su u rukama Miloševića, zahvaljujući izrazitoj parlamentarnoj većini. Dalje, on je preko svojih ljudi poput generalnog direktora Televizije Beograd Dušana Mitevića, kontrolisao najvažnije i najuticajnije medije koristeći ih za potpirivanje nacionalističkih strasti u narodu, ali i obračunavanje sa političkim neistomišljenicima.

U takvoj atmosferi se dogodilo da Slavko Budihna, u udarnom terminu, pročita komentar  u kome se navodi kako SPO sarađuje sa proustaškim i profašističkim režimom u Hrvatskoj, “što je suprotno vitalnim, istorijskim interesima srpskog naroda.”

Draškoviću, četnički opredeljenom lideru, ovo poređenje se nije dopalo pa je predsedništvo Srpskog pokreta obnove, nakon što je Televizija Beograd odbila da objavi njihov demanti, 16. februara 1991. proglasom pozvalo ljude na demonstracije 9. marta tačno u podne, na Trgu Republike, “zbog huškačkog izveštavanja TV Beograda koja je tada prvi put prozvana TV Bastiljom”.

Kao odgovor na Budihnovo poređenje Vuka Draškovića sa Franjom Tuđmanom, a SPO-a sa HDZ-om, Draškovićeva supruga Danica, urednica političkog nedeljnika “Srpska reč” na naslovnu stranu izdanja od 4. marta 1991. stavila je Miloševićevu ženu Miru Marković, tadašnju urednicu magazina “Duga” sa brkovima nalik na Staljinove, koji su istovremeno aludirali i na to da je onaj koji ima brkove, gazda u kući.

Na iznenađenje mnogih, pogotovu vladajuće partije, pozivu na demonstracije odazvao se ogroman broj ljudi, prevashodno zato što su mnogi u tom skupu nazvanom “Miting protiv petokrake” videli mogućnost Miloševićeve smene. Bilo je i naivnih koji su ovaj protest posmatrali kao anti-ratni u kontekstu sukoba koji je na prostorima SFRJ postajao sve izvesniji, ali su takvi ostali u senci onih koji su ovaj protest pretvorili u rehabilitovani četničko-partizanski sukob. Takvi su policiji toga dana uglavnom dovikivali: “Idite u Pakrac”, “Idite na Kosovo”…

Procene o broju prisutnih na Trgu Republike su različite, ali se kreću u okvirima od 70.000 do 100.000 ljudi, uglavnom bliže gornjoj brojki.

Glavni zahtevi mitinga bili su smene direktora RTS Dušana Mitevića i još četvorice urednika – Slavka Budihne, Predraga Vitasa, Ivana Kriveca i Sergeja Šestakova. Policija je od ranog jutra blokirala prilaze glavnom gradu u nameri da spreči dolazak demonstranata iz unutrašnjosti zemlje s obzirom na to da je miting bio zabranjen. Sukob između protestanata i “sluga režima” bio je sve izvesniji.

Juriš na Bastilju!

Planirano je bilo da se glavni deo skupa odvija na Trgu Republike, kod spomenika Knezu Mihailu. Prostor je bio prepun ljudi, a kako je policija, koristeći suzavac, vodene topove i gumene metke, oko podneva krenula u akciju razbijanja demonstracija iz pravca Francuske i Vasine ulice, postajao je tesan. Pred naletom policije, lideri opozicije i deo njihovih najbližih pristalica sklonili su se u Narodno pozorište gde im je vrata otvorila tadašnja upravnica Vida Ognjenović.

Sa terase Narodnog pozorišta Drašković je održao govor šaljući poruke režimu o svojim zahtevima i izgovorivši, danas čuveno, “Juriš na Bastilju” koje je većina protumačila kao poziv na obračun sa policijom i režimom nazivajući ih “crvenom bandom” uz povike “Slobo Sadame” – što je predstavljalo metaforičnu ilustraciju Miloševićeve nazadne diktature.

U sukobima 9. marta 1991. povređeno je više od 200 ljudi, a dve osobe su poginule. U Masarikovoj ulici je, bežeći od demonstranata, padom sa visine od 5 metara, poginuo policajac Nedeljko Kosović. Nešto kasnije, kod “Londona” policija je pucala na demonstrante i pogodila njih pet od kojih je sedamnaestogodišnji maturant Branivoje Milinović podlegao povredama.

Dok je policija svim sredstvima, pa i otvorenom vatrom pokušavala da razbije demonstracije, Vuk Drašković je uz pratnju velikog broja demonstranata pokušao da uđe na zasedanje Narodne skupštine gde je potom uhapšen. Jedan od kurioziteta, pored onog da su u Draškovićevom obezbeđenju bili poznati beogradski kriminalci Đorđe Božović – Giška i Aleksandar Knežević – Knele, jeste i taj da ga je ovom prilikom uhapsio Naser Orić, koji će kasnije biti pred Haškim sudom optužen za ratne zločine nad Srbima, a u tom trenutku je još uvek blizak Miloševiću kome je bio telohranitelj sa posebnim zaduženjima.

Tenkovi na beogradskim ulicama

Opravdavajući nadimak “Sadam” Milošević tog dana poteže za najjačim oružjem za razbijanje demonstracija i traži od Predsedništva SFRJ da na ulice glavnog grada pošalje tenkove, apostrofirajući da su se najavljene mirne demonstracije opozicionih stranaka pretvorile u rušilaštvo, vandalizam i nasilje. Predsednik Predsedništva Borisav Jović telefonom kontaktira ostale članove Predsedništva i JNA šalje tenkove. Hrvati i Slovenci su kasnije tvrdili da je taj potez bio neustavan, jer ga njihovi članovi Predsedništva nisu odobrili, ali tada je već bilo kasno za opravdanja i osude.

Tenkovi na beogradskim ulicama i policijske akcije koje su nastavljene i tokom večeri, na kraju su ipak uspeli da rasteraju demonstrante.

Po hitnom postupku iste večeri su ugašeni televizija Studio B i radio B92, jedini nezavisni mediji u tom trenutku, koji su tog dana bili ključni izvor informacija, prenoseći ih direktno, bez ikakvog filtriranja.

Sa ekrana Televizije Beograd Slobodan Milošević u vanrednom obraćanju, demonstrante je nazvao „silama haosa i nasilja".

Zahtevi demonstranata ipak ispunjeni

Već sutradan, 10. marta 1991, na Ušću je organizovan kontramiting pristalica Slobodana Miloševića, dok su, na drugoj strani, studenti izašli na ulice u znak podrške onima koji su demonstrirali prethodnog dana.

Studentski protest, kasnije nazvan Plišana revolucija, doneo je ostvarenje primarnih zahteva devetomartovskih demonstracija - smenu rukovodstva Televizije Beograd, ali i smenu ministra policije Radmila Bogdanovića, oslobađanje Draškovića i dozvolu zabranjenim medijima, Studio B i B92, da nastave da emituju program.

Domet devetomartovskih demonstracija

Iako analitičari govore o ograničenom dometu devetomartovskih  demonstracija, saglasni su da je to bila prva velika akcija opozicije koja je uzdrmala Miloševićevu vlast. Ipak do njegove potpune smene, uz čitav niz drugih, uglavnom studenstkih, protesta, došlo je tek 10 godina kasnije 5. oktobra 2000.

Mnogi od opozicionih lidera koji su predvodili demonstrante 9. marta 1991. bili su i njegove vođe uglavnom profitiravši od svoje uloge predvodnika ovih protesta. Svi osim Zorana Đinđića. Neki od njih su i danas akteri političke scene, ali su implementirani u vladajuži režim koji je gotovo identičan Miloševićevom.

Nažalost, običan svet, demonstranti koji su tog dana bili na ulici, potvrda su da revolucija uglavnom jede svoju decu. Primer za to je i sama heroina devetomartovskih protesta, Dragana Milojević-Srdić.

Fotografija na kojoj je ona ispred vodenog topa proglašena je za kulturno dobro i nalazi se u Muzeju Primenjene umetnosti, dok je sama Dragana ostala bez ikakvog benefita od nje.

Sudeći po onome što je govorila u svom poslednjem intervjuu ona ih nije ni htela. Ono što je želela, i zbog čega je po sopstvenom priznanju tog dana izašla na ulicu, bili su demokratija, sloboda i bolji život. Paradoksalno ili ne, njen je postao metafora svih zabluda koje je imala većina tadašnjih demonstranata.

Dok je gledala kako se na vlasti smenjuju i oni političari koje je tog 9. marta podržala i oni protiv kojih je protestvovala, živela je život prosečnog Srbina koji je boreći se za bolju budućnost, izgubio pravo i na dostojanstvenu sadašnjost. U penziju je poslata sa 45 godina i do smrti 2010. živela sama u porodičnom stanu u Čika Ljubinoj jer su joj se sinovi odselili iz zemlje tražeći demokratiju i slobodu na drugim mestima, konkretno u Sloveniji i Kanadi.

Na koncu, u tom jedinom i poslednjem intervjuu 1999. godine je zaključila:

„Danas gledam skupštinu. Na vlasti su i DS i SPS i SPO. Svi, svi, svi. A ja sam, sanjajući drugačiju Srbiju, ostala slika na bedžu. Drugačije verovatno i nije moglo. Svi preveliki ideali pretvore se u svoju suprotnost“.
Društvo

Bogdan Petrović Twitter

Diplomirani Istoričar umetnosti i Visual Designer godinama prisutan u medijima kao novinar, kolumnista i PR. Na društvenim mrežama pod svojim imenom i prezimenom.