Politička korektnost: Dete vas sluša

Pretpostavlja se da je svima jasno da utopije mogu da postoje samo u mašti – društvo u kojem bi svi poštovali jedni druge ravno je naučnoj fantastici, najpre zbog toga što „poštovanje“ nema univerzalnu definiciju. Ne postoji ni jasna odrednica o tome šta je ispravno izražavanje koje zadovoljava sve moralne zahteve, budući da se terminologija stalno menja. U tom vrtlogu bi politička korektnost mogla da posluži kao alatka za balansiranje, ali nije uvek tako.

Upravo se zbog toga definicija po kojoj politička korektnost predstavlja izbegavanje izraza ili postupaka koji mogu da izgledaju kao da se njima izopštavaju, marginalizuju ili vređaju ljudi koji su socijalno ugroženi ili diskriminisani, različito doživljava.

Jedna od najboljih stvari u vezi sa jezikom je što je živ i što se menja. Tako se transformiše i značenje reči – u datom trenutku znače ono što mislimo da znače. To važi i za uvrede – ako neki pojam čujete kao uvredu on to i postaje, i suprotno – neke pogrdne reči su vremenom dobile pozitivno značenje – na primer „queer“. Govornik je taj koji bira kakvu će im vrednost dodeliti – one u koje umetne mržnju i neznanje će neizostavno postati negativne, uzroci za nepravdu i nasilje.

Neznalice i nasilnici

Borba protiv političke korektnosti najpre nas asocira na neznalice i nasilnike, a sigurno je da su takvi tu i najglasniji – seksisti kojima su žene mašine za kuvanje i rađanje, homofobi koji su skovali „mudrosti“ poput „pedere u blendere“ i „ubij pedera“, rasisti koji smatraju da su jedni superiorniji od drugih, ksenofobi koji ubijaju turiste, sitni prevaranti i pljačkaši koji psovkama i uvredama pokušavaju da skrenu pažnju sa svojih zločina, te mnogi drugi koji veruju da su ljudska prava rezervisana samo za pripadnike većine.

Zbog takvih postoje oni koji smatraju da je politička korektnost obavezna, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama gde je okršaj oko ispravnog izražavanja odavno počeo.

Mark Hannah u tekstu „Political Correctness Is An Absolute Must“, koji je objavljen u magazinu TIME 2016. godine, piše da „politička korektnost decenijama bičuje one s desnog krila“, te ih tako makar donekle drži pod kontrolom. Za predsednikovanja građanina Trumpa potreba za njom se povećala, budući da bivši američki predsednik nije prezao da izgovori ili tvituje sve što mu padne na pamet – sećamo se da je sve one koji su negodovali zbog njegovog seksizma otpisivao kao „preterano politički korektne“ (Grab them by the pussy, govorio je).

Hannah dalje ističe da je politička korektnost „viševekovna američka tradicija i duboko ukorenjena vrednost“, te napominje da „suprotno političkoj korektnosti nije ružna istina, već izražavanje koje ima za cilj da unizi stavove i verovanja koja su drugačija od sopstvenih – drugim rečima, to je nepristojnost i vulgarnost“.

Dokumentarni film The Other Side iz 2015. godine odličan je prikaz upravo takve vulgarnosti, te dokaz da na marginama političkoj korektnosti nema mesta – scena u kojoj ostrašćeni meštani s američkog juga automatskim puškama rešetaju postere s likom Baraka Obame dobar je primer za to šta bi pojedini radili sa svojim neistomišljenicima.

Voli me, ne voli me

Slobodno možemo da zaključimo da politička korektnost nije jednostavan set pravila – za jedne je spas, budući da sputava nasilnike, za druge „veliko zlo sa srećnim licem“. Ukoliko se baš svaki detalj doživljava kao uvreda, reči se brišu, a oni koji inače trpe nasilje nastavljaju da žive pod pritiskom. Nasilnici mogu da zlostavljaju i uz drugačije termine, ali i u tišini. Na kraju, nije reč ta koja napada, već čovek, bilo da je homofob, rasista, mrzitelj žena, ili jednostavno neznalica.

Neki jezički eksperti tvrde da način na koji se reči koriste utiče mnogo više nego što mislimo – profesor Martin Wengeler, koji predaje germanističku lingvistiku na Univerzitetu u Trieru, ističe da "jezik ne samo da odražava stvarnost, nego je i oblikuje".

Zbog toga nije svejedno kako nazivamo određene grupe ljudi, te na koji im se način obraćamo. Neke reči vremenom gube negativne konotacije, a posebno je osnažujuće kada određena manjinska grupa prisvoji pogrdan termin kojim je opisuju, i od njega napravi nešto svoje, bolje.

Upravo se to dogodilo sa rečju „queer“, čije je prvobitno značenje bilo „čudak“, „čudan“, „bizaran“, „sumnjiv“, „uvrnut“.

Reč je kasnije postala uvredljiva oznaka za homoseksualce (kao što je u srpskom „peder“). Tako je bilo sve do devedesetih godina prošlog veka, kada queer postaje simbol emancipacije gejeva i lezbejki, i od „simbola devijacije postaje znak afirmacije seksualne drugosti“.

Ograničeni u jeziku

Drugi pak tvrde da je politička korektnost ta koja ga ograničava jezik, budući da oni koji teže dobrim stvarima dopuštaju da nasilnici utiču na to kako govore, te kako doživljavaju izgovoreno. Drugim rečima – mrzitelji su po njima ti koji određuju kako se koja reč koristi (naravno, kada su uvrede u pitanju), pa tako diktiraju ponašanje onih koji su im omiljene mete, i što je još važnije – utiču na to kako misle o sebi.

Obazrivost u obraćanju nije dovoljna, jer građani koji na prvi pogled govore ono što bi trebalo i dalje mogu da progone one koji im se ne dopadaju. Ukoliko se i ubuduće bude vodilo računa jedino o jeziku, mnogi će problemi ostati nerešeni, pod teretom korektnih rečenica. Ipak, uklanjanjem pogrdnih značenja vraća se moć onima koji su je izgubili, jer se tako reči otimaju od nasilnika.

Sve što se smatra politički korektnim počinje dobronamerno – najveći broj građana želi da živi u društvu s manje rasizma, homofobije, seksizma, transfobije, mržnje uopšte. Problem je u tome što ljudska bića, htela to da priznaju ili ne, vole moć – između ostalih oblika i moć da ućutkaju one s kojima se ne slažu.

Ranije se to činilo uz pomoć zakona i sudova, a danas je dovoljno da se ode na Facebook ili Twitter, da se napadne crtani film, a kako bi se pod pretnjom urušavanja ugleda druga strana privolela tišini. Istina je da često poželimo da oni s kojima se ne slažemo prestanu s argumentima koji nemaju smisla (bar se nama tako čini), ali se granice sve više mute.

Društvo koje je uplašeno da ne kaže pogrešnu stvar, lako bi moglo da postane društvo autocenzure, ono koje ni o čemu ne raspravlja.

Moderne rasprave su se svele na stvari koje su dobri novinski naslovi, ali bi Srbija, na primer, umesto Pepe le Tvorom trebalo da se pozabavi porodičnim nasiljem i femicidom. Rasprave ne bi trebalo da se usmeravaju ka tome šta ne sme da se kaže, već ka tome zašto neke stvari ne bi trebalo govoriti. Napred se ne ide uz pomoć skandala i cenzure, već jakim argumentima koje su preduslov za smisleni dijalog u kojem se ne napada neistomišljenik, već njegovi pogrešni stavovi.

Rečnik „stranih“ reči

Patnja onih koji su dugo slušali uvrede je neosporna – ružna reč je obavezan uvod u fizičko nasilje. Trauma nije nikakva izmišljotina, već razlog zbog kojeg su mnogi životi protekli u strahu. Oni koji to svedu na jezik pokušavaju da zaštite, ali površno, budući da ne razumeju traume o kojima govore. Naime, pojedinke i pojedinci koji trpe nasilje, uglavnom ne razmišljaju o jeziku, već o tome kako da se sklone i poprave svoje živote.

Reči su važne, ali je nešto još važnije – šira edukacija i senzibilizacija većinskog stanovništva. Krajnje je vreme da i oni nauče ponešto o drugima.

Većinu najčešće predstavljaju muškarci – tačnije beli, strejt muškarci, pa tako nema pogrdnih naziva koji bi mogli da im naškode. Autorka Milja Lukić se u svom Rečniku muške tipologije u beogradskom žargonu bavi tim problemom i pokušava da ga ispravi. U uvodu napominje da „muškarci žene nazivaju: ženska, komad, pica, cupi, treba, gabor, drot, cica, matorka, avion, balkonjerka (s bujnim grudima), naćve (s golemom pozadinom)… Neću sad da ulazim u sva značenja i u nijanse značenja svih tih žargonizama, ali je činjenica da su mnogo češće u upotrebi od onih kojima se karakterišu muškarci. Najčešći izraz za njih je – tip, a taj izraz obično ima pozitivno značenje“.

Sve izgovoreno neko sluša, čak i kad toga nismo svesni. Odrasli često zaborave da ih deca čuju i razumeju, pa tako za dečje ponašanje najčešće nije odgovoran Pepe le Tvor, ili princ koji je bez pitanja poljubio uspavanu princezu, već roditelj koji bez kontrole izgovara reči nabijene mržnjom.

Bajke smo čitali, crtane filmove gledali, ali su nas povređivali ljudi iz stvarnog života.

Deca vas slušaju

Dobar primer za to bi bio govor A Child Is Listening, koji u filmu Prayers For Bobby iz 2009. godine izgovara junakinja koju igra Sigourney Weaver: „Homoseksualci su osuđeni da provedu večnost u paklu. Ako bi želeli da se promene, mogli bi da potraže lek. Ako bi se uzdržali od iskušenja, mogli bi da budu normalni. Sve ovo sam govorila svom sinu Bobbyu kada sam saznala da je gej. Kada mi je rekao da je homoseksualac, moj svet se raspao. Radila sam sve što sam mogla da ga izlečim od njegove bolesti. Pre osam meseci moj sin je skočio s mosta i ubio se. Danas duboko žalim zbog svog neznanja i predrasuda koje sam imala prema gejevima i lezbejkama. Sada mi je jasno da se sve što su me učili zasnivalo na neznanju i rečniku koji je uništavao ljudskost drugih. Da sam istraživala izvan onog što mi je rečeno, da sam samo slušala svog sina, sada ne bih stajala ovde pred vama. Nisam znala da sam svaki put kad bih izgovorila nešto pogrdno o homoseksualcima, te kada bih o njima govorila kao o bolesnim perverznjacima, i tvrdila da su opasni za našu decu, uništavala svog sina. Nije bila božja volja da Bobby skoči s ograde tog mosta, njegova smrt je direktna posledica neznanja njegovih roditelja i straha od reči gej. Na svetu ima još dece kao što je Bobby, koja vas slušaju i kad toga niste svesni. Vaša mržnja i strah će ih ućutkati zauvek, zato pre nego što kažete nešto, razmislite i setite se – dete vas sluša“.

Film je snimljen po istinitoj priči, a majka koju igra Weaver je Mary Griffith. Sve do smrti se borila za prava queer osoba, a u svim intervjuima je govorila isto:

„Svake godine na Svetski dan autovanja (11. oktobar) mislim na svog sina. Bobby je bio gay, a ja hrišćanka, pa zbog vere nisam imala razumevanja za svoje dete. Dve godine nakon što se autovao (1983) moj sin je skočio sa nadvožnjaka i tako okončao svoj život. Tome je, između ostalog, doprinelo i moje neznanje, pa sam, a to danas sigurno znam, i ja bila razlog što je odlučio da se oslobodi života. Verovala sam da pomažem sinu tako što mu savetujem da se „izleči molitvom“, ali nisam bila u pravu“.

Iako je Bobby trpeo zbog svoje seksualnosti, govor bi mogao da se odnosi na svaku uvredu koja podriva nečiji osećaj vrednosti. Rešenje za to je u jeziku, ali negde između „hvatanja za svaku reč“ i poštovanja sagovornika. Društvo između ostalog počiva i na sukobima, a ono što možemo da uradimo je da se potrudimo da tokom tih okršaja brinemo i o onome koji je s druge strane.

Fotografije: Kat Jayne; Sharon McCutcheon; Jelleke Vanooteghem