Problem beskućništva: Krov kao pravo na dostojanstven život

Problem beskućništva: Krov kao pravo na dostojanstven život

Milan Živanović
Milan Živanović

U modernom društvu uspeh zauzima važno mesto, te se i najmanji neuspeh tumači kao siguran znak propasti. Svaki pojedinac je odgovoran za sebe i svoj život, i smatra se jedinim krivcem za sopstvenu nesreću. Građani se dele na kategorije po principu „žanje ono što je posejao“, a oni neuspešni se guraju na marginu, što dalje od slojeva koji su na društvenoj lestvici ostvarili bolje rezultate.

Beskućništvo je za mnoge simbol konačnog neuspeha, pa osećaj srama, te strah od rušenja preostalog ugleda građane često sprečavaju da potraže pomoć. Beskućnici su zbog toga marginalizovana društvena grupa, izvan procesa raspodele rada, dobara i moći. Zatvoreni su im kanali društvene pokretljivosti, usmereni su jedni na druge, pa često formiraju sopstvenu subkulturu i funkcionišu u nekoj vrsti socijalne izolacije. Stalno menjaju lokacije, pa su zbog toga nevidljivi, što je jedan od razloga da o raširenosti ove pojave ne postoje precizne statistike, ozbiljna istraživanja i naučna razmatranja.

Zdravo 👋 Želimo ti dobrodošlicu na Glavne 🖖

Upravo čitaš javno dostupnu priču. To znači da je ona objavljena pre najmanje 3 meseca. Ako ti se sviđa i želiš da čitaš naše novije članke - pozivamo te da se učlaniš u Glavne. 👈

🥁 Svi novi tekstovi su prvih 30 dana dostupni samo uz plaćenu članarinu!

Plaćena članarina omogućava nam da nastavimo da objavljujemo kvalitetne priče na raznovrsne teme, bez opterećivanja sajta banerima koji ometaju čitanje. Uz mesečnu članarinu nižu od 6 šoljica kafe u kafiću, nadamo se da ćeš odlučiti da na ovaj način podržiš naš rad...

Začarani krug beskućništva

Uzroci beskućništva su strukturalne prirode, što znači da je beskućništvo retko (toliko retko da je zanemarivo) lični izbor – ono je rezultat gubitka posla, gubitka društvenih veza, gubitka podrške porodice i prijatelja, kredita (tj. nemogućnosti njihove otplate), prinudnih iseljenja, te drugih sličnih životnih događaja.

U pitanju je najekstremniji vid socijalne isključenosti, najpre zbog toga što se zaboravlja da beskućništvo najčešće nije rezultat loših životnih izbora.

Građanima koji nemaju krov nad glavom svakodnevica je svedena na balansiranje između egzistencijalnih činilaca (higijene, hrane, skloništa, odeće, obuće) i stalnih pokušaja da se vrate u društvo, što je neka vrsta začaranog kruga iz kojeg se teško izlazi.

Broj beskućnika konstantno raste, a prema izveštaju Ujedinjenih nacija iz 2005. godine u svetu je bez doma čak 100 miliona ljudi. Popis u Srbiji je nešto novijeg datuma, budući da je poslednji sproveden 2011. godine, kada je utvrđeno da u zemlji ima 8.287 beskućnika, od čega su 49,3% žene.

Podaci su prilično zastareli, jer se i u razvijenijim zemljama broj beskućnika svake godine uvećava.

Eksperti ističu da je popisivanje ove populacije izuzetno teško, i da se podacima često spekuliše, a prema slobodnim procenama organizacija koje rade na terenu, u Beogradu danas živi između pet i sedam hiljada beskućnika i beskućnica.

Beskućništvo i LGBTIQ+ populacija

Ovim popisima nisu  obuhvaćeni podaci o beskućnicima u odnosu na neki drugi vid ugroženosti, tako da ni danas, na primer, nemamo zvanične podatke o broju beskućnika među pripadnicima LGBTIQ+ populacije, što je problem na koji se već neko vreme skreće pažnja.

Tema beskućništva među LGBTIQ+ populacijom nije dovoljno istražena na prostoru cele Evrope, zbog čega se zanemaruje problem koji naročito pogađa ovu manjinu. Za to postoje dva razloga: metodologija istraživanja ovog problema nije ujednačena i beskućništvo se u različitim državama drugačije definiše.

Ako se uzmu podaci iz Sjedinjenih Američkih Država, prema kojima je broj LGBTIQ+ beskućnika između 25 i 40%, jasno je da se radi o ozbiljnom problemu.

Mladi pripadnici populacije najčešće završavaju na ulici nakon gubitka podrške porodice zbog homofobije ili transfobije, a taj gubitak nije samo emocionalni (što je dovoljno da ostavi trag na mladoj osobi koja tek počinje život) nego i egzistencijalni u najužem smislu i podrazumeva gubitak sigurnosti, krova nad glavom i najosnovnijih resursa za preživljavanje, kao što su hrana i odeća.

LGBTIQ+ osobe vrlo često duže ostaju u statusu beskućnika, zato što institucije ne prepoznaju njihove probleme ili u ustanovama ne nailaze na razumevanje.

Mladi iz ove populacije, kada se zbog homofobije za njih zatvori tržište rada i kada ih napusti porodica, upadaju u međuprostor, koji se ponaša poput živog blata, pa je iz njega najčešće teško pronaći izlaz.

Nasilje koje se sprovodi pod sloganom „neka ostanu između svoja četiri zida“ najčešći je razlog što mlade kvir osobe ne traže pomoć, pa se suočavaju s preprekama u pronalasku novog smeštaja, zaposlenja, što ih može držati u trajnom siromaštvu koje vodi beskućništvu.

(Ne)dostupnost socijalnih usluga

Skoro je nemoguće da se utvrdi do koje su mere socijalne usluge dostupne onima koji su u društvu najranjiviji, poput žena i LGBTIQ+ populacije, budući da oni koji su za ove usluge odgovorni nerado odgovaraju na pitanja.

Građani i građanke koji su najranjiviji često ne znaju kako da dođu do pomoći i smeštaja, a za to su najpre odgovorni zaposleni koji bi trebalo da omoguće ili olakšaju pristup skloništima, ali odbijaju da se edukuju i senzibilišu za rad sa osetljivim grupama.

Pandemija koronavirusa je dodatno pogoršala situaciju, a najviše su stradale grupe koje su i inače ugrožene.

Humanitarna organizacija Adra je krajem 2020. godine uputila ozbiljan apel gradu Beogradu da preduzme mere za pomoć beskućnicima i beskućnicama tokom pandemije. U pomoć su pozvali i građane, te ih motivisali da doniraju hranu i odeću.

Tom prilikom su istakli da slične apele upućuju svake zime, ali je prošle godine situacija bila posebno teška, prvenstveno zbog toga što Prihvatilište za odrasla i stara lica od 15. marta do 16. novembra 2020. godine nije prihvatalo upute centara za socijalni rad u Beogradu, kojima se beskućnici šalju na smeštaj u ovu ustanovu.

Prema podacima organizacije, u tom periodu Prihvatilište je primilo najmanje 43 uputa za privremeni smeštaj, od kojih niti jedan nije realizovan. Tek nakon intervencije organizacija za zaštitu ljudskih prava u Prihvatilište je primljeno nekoliko novih korisnika, te je formiran izolacioni blok sa devet kreveta.

Od početka pandemije se situacija pogoršala za beskućnike u celom svetu, a različite zemlje su na krizu drugačije reagovale.

Grad London je, na primer, krajem marta 2020. godine rezervisao 300 hotelskih soba za izolaciju beskućnika i beskućnica, dok su u Francuskoj u istom periodu građani koji žive na ulici kažnjavani što tokom policijskog časa nisu „ostali kod kuće“.

Finsko rešenje

Jedna od retkih zemalja koja se s ovim problemom dobro nosi je Finska, koja je, kako tvrde eksperti, na putu da problem beskućništva reši do kraja.

Prema podacima, u Finskoj je 1987. godine bilo više od 18 hiljada beskućnika, da bi 2017. taj broj pao na sedam hiljada.

“Tajna” je u tome što ova zemlja problemu beskućništva pristupa drugačije.

Naime, u većini zemalja beskućnici i beskućnice ne dobijaju stalni smeštaj sve dok se ne reši problem zbog kojeg su prvobitno i završili na ulici (što uglavnom znači nikad), bilo da se radi o finansijskim, zdravstvenim ili nekim drugim uzrocima.

U Finskoj se građanima bez krova nad glavom obezbeđuje stalni smeštaj bez obzira na to u kojem su stadijumu rešavanja svojih životnih okolnosti. Pokretači ovog projekta ističu da se ne radi o skloništima u koja građani mogu da se sakriju od mraza i oluje, već o stambenim jedinicama koje mogu da smatraju svojim domom, što im daje mogućnost za dostojanstven život, te ih motiviše da idu dalje.

Sigurno je da bi kao izgovor za beznadežan položaj beskućnika i beskućnica u Srbiji moglo da posluži i to što je Finska bogatija, te ima više kapaciteta da se brine o svim svojim građanima.

Ipak, prilično je sigurno da grad Beograd može da obezbedi više od 114 kreveta, koliko ih ima u Prihvatilištu za stara i odrasla lica. Iz organizacije Adra kažu da taj smeštajni kapacitet potiče iz nekih srećnijih vremena, budući da u je u Jugoslaviji problem beskućništva bio manji.

U međuvremenu se mnogostruko uvećao, a sistem za socijalnu zaštitu to nije uspeo da isprati. Tako je glavni problem to što država ne može, ili ne želi, da se pozabavi ovim problemom, a bez nje organizacije za zaštitu ljudskih prava ne mogu mnogo da učine.

Imitacija države

Humanitarne organizacije ipak naporno rade, te pokreću različite akcije, poput servisa za kupanje, šišanje, pranje veša, raspodelu hrane.

Higijensko-humanitarna akcija uključuje autobus Drumodom koji je specijalno adaptiran, te ima tuševe i toalete. Vozilo odlazi na punktove za koje korisnici znaju – ispod Brankovog mosta i na donjem Kalemegdanu.

Druga vrsta usluge nudi psiho-socijalno savetovanje, te rešavanje praktičnih pitanja, poput povezivanja sa sistemom, pronalaženja poslodavaca, a treća posete zdravstvenih radnika, koji vrše preglede na licu mesta, i po potrebi beskućnike i beskućnice odvode na dalje preglede. Organizacija pokriva troškove lečenja, te izdavanja dokumenata, koji su preduslov za dobijanje usluge zdravstvene zaštite.

Sve ovo je, kako kažu, ipak samo imitacija onoga što bi država trebalo da preduzima.

Problem beskućništva je ozbiljan, i zahteva hitno angažovanje države, ali i edukaciju i osnaživanje građana. Povezivanje osiromašenja sa ličnim ili porodičnim nedostacima ostaje čvrsto ukorenjeno u mentalitetu kolektiva. U takvoj atmosferi zadržavanje iluzije dobrostojećeg stanja ključno je da bi se održale veze s članovima društva i da bi se, na kraju, osigurao makar privid dostojanstvenog života.

Tako građani često pokušavaju da sakriju svoje siromaštvo od prijatelja, komšija i rođaka, a zbog straha od poniženja koji potiče od uverenja da je pojedinac „izneverio“ čvrsto postavljene društvene norme, po kojima se neuspeh vidi kao slabost. Zbog toga ne traže pomoć, ili je traže kada je već suviše kasno.

Za kraj bismo mogli da se prisetimo dokumentarnog filma Hotel dvojka koji se bavi beskućnicima koji zime provode u tramvaju broj 2, te onoga što je autor Marko Mamuzić rekao u jednom intervjuu iz 2016. godine: „Danas više nije lako uočiti razliku između beskućnika i običnog putnika u tramvaju, jer živimo u nedefinisanom društvu koje nema jasne granice. One su se tokom godina zamutile, pa su beskućnik i penzioner koji traži hranu u kontejneru postali ista osoba. (…) Susret sa stvarnošću uglavnom predstavlja šok, jer se slika Srbije koja se prezentuje u zvaničnim medijima razlikuje od onoga što Srbija zapravo jeste, pa Hotel dvojka postaje metafora za neku novu srpsku realnost“.

Sve ono što se godinama guralo pod tepih polako izlazi na površinu, a sigurno je da bi javnost bila šokirana i podacima koji govore o onima koje od apsolutnog siromaštva i beskućništva deli tek jedna plata.


Fotografije: Ben Hershey; Sergio Omassi; Alvin Decena

DruštvoLjudska pravaLGBT+

Milan Živanović

Rođen 1982. u Kruševcu. Studirao srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2009. do 2017. radio u e-novinama, od marta 2017. radi u XXZ magazinu gde uređuje različite rubrike.