Radnički pokreti u Jugoslaviji 1981-1991. (Građanski protesti - 6. deo)

Bogdan Petrović
Bogdan Petrović

Kada je 4.maja 1980. umro Josip Broz Tito u Jugoslaviji je zavladala kolektivna psihoza karakteristična za društva u kojima je građen tako jak kult vođe.

Narod je bio izbezumljen, gotovo izgubljen, prolivene su reke suza, a onda je u nedeljama i mesecima posle Titove sahrane, u medijima sve više počelo da se govori o produbljenju privredne krize u kojoj se zemlja nalazi i jugoslovenski lonac je polako, ali sigurno, ključao.

Jačanje radničke klase u SFRJ

Od završetka Drugog svetskog rata 1945. do Titove smrti 1980. radnička klasa je evidentno ojačala, i brojčano i kulturološki u odnosu na ranije dominirajuće seljaštvo.

Nakon tri decenije snažnog ekonomskog rasta i urbanizacije udeo stanovništva vezanog za poljoprivredu smanjio se sa preko 60 odsto na 36.

Deagrarizacija, urbanizacija i industrijalizacija bili su najvažniji procesi kojima se smanjivalo poljoprivredno, a povećavalo gradsko stanovništvo i koje je podsticala, usmeravala i kontrolisala politička elita na vlasti. Osim brojčane nadmoći radništvo je u jugoslovenskom socijalizmu uživalo povlašćenu poziciju u pravnoj i političkoj sferi, a sama vlast se predstavljala kao neko ko vlada u ime radničke klase.

Uloga radničke klase u Jugoslaviji smatrana je istorijskom u prevazilaženju klasnog društva. Za razliku od drugih socijalističkih sistema u istočnoj Evropi, radničko samoupravljanje i društvena svojina postavili su institucionalna ograničenja političkoj moći države i partijske birokratije.

Istina, proces urbanizacije u Jugoslaviji se odvijao nešto sporijim tempom nego napuštanje selja i poljoprivrede, što je kao posledicu imalo značajan procenat mešovitih domaćinstava, a što će često od strane same vladajuće elite biti isticano kao ometajući faktor prilikom sublimiranja dometa samoupravljanja.

Radnička klasa je u konačnici, 1983. godine predstavljala 43 odsto aktivnog stanovništva zemlje ili 3.860.000 zaposlenih. Ona bi svakako bila brojnija da od početka šezdesetih nije na rad u inostranstvo otišlo otprilike 20 odsto radne snage. Jugoslavija je tako bila prva, i jedina socijalistička, zemlja koja je legalizovala radne migracije priznajući na taj način da u socijalizmu postoji masovna nezaposlenost.

Stopa nezaposlenosti u Jugoslaviji 1960. godine bila je 5,3, 1970. bila je 8,3, a 1986. čak 16,6 odsto.

U međuvremenu je ozakonjeno obavezno zapošljavanje pripravnika, a radno mesto postalo gotovo zagarantovano, pa je samo u periodu od 1974. do 1980. u društvenom sektoru zaposleno 800.000 ljudi. Kako bi to bilo izvodljivo bile su neophodne investicije koje je vlast pronalazila u inostranstvu.

Što je privreda slabije funkcionisala, to se zemlja više zaduživala, pri čemu je znatan deo novca odlazio na troškove političke elite i srednjih slojeva, tako da je nezadovoljstvo među radničkom klasom bivalo sve evidentnije.

Reforme privrednog sistema i radnički pokreti

Ubrzo nakon Titove smrti u medijima se sve više pojavljuju informacije koje ukazuju na produbljivanje privredne krize u zemlji. Podaci o spoljnom trgovinskom deficitu od 7,2 milijarde dolara iz 1979. ili o spoljnom dugu od 20 milijardi dolara 1980. bili su zabrinjavajući za narod.

BDP po glavi stanovnika u SFRJ pao je sa 3000 dolara iz 1979. godine na 2100 dolara 1980.

Mediji su u početku, nakon što su u javnost dospele informacije o teškom stanju jugoslovenske privrede, počeli pisati o problemima, ali sa dozom optimizma. Mere koje je nametnuo MMF (zbog kojih će ga američki institut za strateške analize “Strafor” u tajnom memorandumu iz 2009. koji je obelodanio Wikileaks, označiti kao delimično krivog za rat na prostoru SFRJ), a koje su sprovođene od strane države za stabilizaciju privrede označene su kao ispravne. Kritikovala se samo prevelika unutrašnja potrošnja i najavljivao privredni rast nakon implementacije svih ranije pripremanih investicija. Međutim, ništa od toga nije urodilo plodom i u javnosti se sve intenzivnije počinje pojavljivati pesimističan stav prema kratkoročnom privrednom oporavku.

Do sredine osamdesetih vladin program izlaska iz krize, koji je za cilj imao redukciju spoljnotrgovinskog deficita i poboljšanje konkurentnosti jugoslovenske ekonomije na svetskom tržištu kroz smanjenje troškova rada, izazvao je čitav niz društvenih pokreta među kojima su oni radnički bili najvidljiviji.

Broj štrajkova širom Jugoslavije skočio je sa 247 zabeleženih 1980. na 851 koliko je zabeleženo u 1986, dok je broj štrajkača u istom periodu porastao sa 13.507 na čak 88.860 učesnika. Samo godinu dana kasnije taj broj će se utrostručiti, što Jugoslaviju svrstava među zemlje sa najvišom frekvencijom štrajkačke aktivnosti u Evropi tog perioda.

Za razliku od štrajkova prethodnih decenija, koji zapravo nisu ni nazivani štrajkovima već protestnom obustavom rada kako bi se izbeglo poistovećivanje sa kapitalističkom idejom štrajka, održavanih uglavnom u fabričkom krugu gde su kao metu imali samo upravljačke kadrove preduzeća, radnici su odjednom postali skloni da svoje zahteve povežu sa širim političkim pitanjima u zemlji, a nezadovoljstvo iskažu marširanjem i uličnim demonstracijama.

Iz tog razloga, kao i zbog posledica koje će imati na sistem, pa i na samu državu, štrajkovi iz druge polovine osamdesetih godina u Jugoslaviju imaju status istorijski izuzetno važnih radničkih pokreta.

Bolji život 1987. godine samo na TV-u

U Jugoslaviji je 1987. godina bila vrlo uzbudljiva, a po mnogo čemu, što će se pokazati godinama kasnije, i presudna.

S jedne strane, izgledalo je kao da je pred zemljom svetla budućnost:

  • Zagreb se zbog Univerzijade ubrzano razvijao,
  • Beograd se spremao za samit Nesvrstanih,
  • fudbalska reprezentacija predvođena Prosinečkim, Mijatovićem, Šukerom i Bobanom postala je omladinski prvak sveta u Čileu najavivši nikada dočekanu eru dominacije jugoslovenskog fudbala,
  • Kukoč, Divac, Rađa i ostali uzeli su juniorsku titulu svetskog prvaka u košarci,
  • produkcija u oblasti kulture je bila na vrhuncu,
  • a na samom početku godine, 10. januara, premijerno je prikazana i prva epizoda Boljeg života.

S druge strane, privredna kriza u zemlji se zaoštravala. Oštre mere štednje koje je zbog otplate kredita nametnuo MMF izazivale su masovni revolt. Tokom 1987. u Jugoslaviji je organizovano 1.685 štrajkova na kojima je učestvovalo blizu 300.000 radnika.

Jedan među tim štrajkovima istorijski je posebno zanimljiv, jer je nepovratno prekinuo vezu između radnika i Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). Štrajk rudara iz Labina, poznat kao Druga labinska republika, imao je do tada nezabeleženu pažnju medija. Multietnička radna snaga ovog istarskog rudnika istrajala je u svom štrajku 34 dana, iako su u zemlji već uveliko podgrevani etnički konflikti.

Iste godine na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Slobodan Milošević u direktnom sukobu srušio je svog bivšeg političkog mentora Ivana Stambolića. Partija je dobila prvog čoveka koji shvata da se bes radnika ne sme ignorisati i koliki je politički potencijal nacionalizma - u proleće te 1987. on je srpskim i crnogorskim štrajkačima u Kosovu polju doviknuo “Niko ne sme da vas bije!” i saznao kako masa na takve poruke reaguje.

Od klasnog do nacionalnog sukoba

Mnoge „povlastice“ koje su radnici uživali u jugoslovenskom socijalizmu, poput radničkih saveta, jednakosti svih zaposlenih i prava radnika da aktivno učestvuju u vođenju svog poduzeća, postepeno su ukidane. To smanjenje radničkih prava pratilo je i stvaranje klasnih razlika kojima se Jugoslavija dugo odupirala. U isto vreme je, zbog sve većeg zaduživanja, ekonomska kriza bivala sve teža.

Mera zamrzavanja ličnih dohodaka, uvedena od strane vlade u leto 1988. izazvala je novu seriju radničkih pokreta i protestnih marševa ka prestonici. U junu, metalci iz beogradskog naselja Rakovica okupljaju se ispred Skupštine SFRJ sa transparentima “Hoćemo promene”, “Lopovi”, “Dole crvena buržoazija”, “Izdali ste Tita” i slično. Mesec dana kasnije, radnici iz industrije obuće Borovo okupljaju se na istom mestu sa gotovo identičnim sloganima i posle par sati demonstriranja provaljuju u Saveznu skupštinu, ali je vrlo brzo i napuštaju zatečeni mlakom reakcijom policije i pristajanjem vlasti na njihove zahteve

Radnici vukovarskog Borova svedočili su konačnom napuštanju jugoslovenskog socijalističkog projekta i urušavanju rada kao temelja društvenosti u njegovim ekonomskim, socijalnim i ideološkim aspektima.

Kroz studiju slučaja kombinata Borovo, često nazivanog i „Jugoslavija u malom“ zbog multietničosti njegovih zaposlenih, može se na mikroplanu društveno-istorijske analize doći do spoznaja bitnih za širu problematiku sukoba na postjugoslovenskom prostoru.

Nakon republičkih izbora u kojima su pobedile nacionalne struje, u radničke pobune sve češće se upliću stranački aktivisti, koji zamagljuju njihov socijalni cilj podelom po etničkim linijama. Počelo je i smenjivanje rukovodstava preduzeća i postavljanje direktora bliskih novoj vlasti. Pokušaj „seče direktora“ u Borovu 1990. predstavlja odličan primer stranačkog pokušaja da se radnički štrajk izmanipuliše i iskoristi u cilju smene direktora.

Štrajk koji je izbio zbog mogućeg otpuštanja viška radnika, nakon neuspelih pregovora štrajkačkog odbora s rukovodstvom preduzeća, preuzimaju radnici Borova poznati kao lokalni aktivisti HDZ-a. To je diskreditovalo pobunu i dovelo do optužbi da je štrajk politički motivisan, a javljaju se i optužbe kako su „Srbi hteli raditi, a Hrvati nisu“, što dodatno zahuktava situaciju. Godinu dana kasnije, u maju 1991. situacija je još dramatičnija - Vukovarom vladaju naoružani civili, i hadezeovci i srpski ekstremisti, a ulaz u kombinat Borovo čuvaju ljudi koji pucaju u vazduh kada se neko približi.

Suštinski, u periodu od 1988. do 1991. skoro sve na polju društveno-političkih dešavanja u Jugoslaviji doživljava transformaciju, pa tako komunisti postaju socijalisti ili demokrate, društveno je moralo postati privatno, a radnička klasna borba pretvorena je u nacionalnu.

Radnički pokreti ovog perioda predstavljaju prvenstveno borbu protiv višegodišnjeg srozavanja životnog standarda i stvaranja klasnih razlika. Međutim, klasna radnička borba je, usled raspada SKJ, sukoba republičkih rukovodstava i uplitanja stranačke politike, pretvorena u etno-nacionalni sukob koji je kulminirao ratom i raspadom zemlje.

Društvo

Bogdan Petrović Twitter

Diplomirani Istoričar umetnosti i Visual Designer godinama prisutan u medijima kao novinar, kolumnista i PR. Na društvenim mrežama pod svojim imenom i prezimenom.