Zašto je za Srbiju važan Zakon o istopolnim zajednicama

Zašto je za Srbiju važan Zakon o istopolnim zajednicama

Bogdan Petrović
Bogdan Petrović

Zakon o istopolnim zajednicama godinama je kamen spoticanja na društveno-političkoj sceni Srbije, iako je reč o jednoj od najvažnijih regulativa u domenu ljudskih prava.

Zdravo 👋 Želimo ti dobrodošlicu na Glavne 🖖

Upravo čitaš javno dostupnu priču. To znači da je ona objavljena pre najmanje 3 meseca. Ako ti se sviđa i želiš da čitaš naše novije članke - pozivamo te da se učlaniš u Glavne. 👈

🥁 Svi novi tekstovi su prvih 30 dana dostupni samo uz plaćenu članarinu!

Plaćena članarina omogućava nam da nastavimo da objavljujemo kvalitetne priče na raznovrsne teme, bez opterećivanja sajta banerima koji ometaju čitanje. Uz mesečnu članarinu nižu od 6 šoljica kafe u kafiću, nadamo se da ćeš odlučiti da na ovaj način podržiš naš rad...

LGBT+ zajednica je bitan deo našeg društva koliko god u njegovom ostatku egzistiralo onih koji bi to da negiraju. Samim tim, pripadnicima ove manjine je neophodno obezbediti sva Ustavom zagarantovana prava, a prevashodno pravo na dostojanstven život čime se novopredloženi zakon bavi i čini se da bi 2021. godine u Skupštini Republike Srbije konačno mogao biti i usvojen.

Kako se pravno uređuje odnos između dva lica istog pola koji žive zajedno?

Pitanje iz međunaslova se može posmatrati kao polazna tačka Zakona o istopolnim zajednicama, pošto je to pitanje koje je Evropski sud za ljudska prava postavio pred svaku državu-članicu Saveta Evrope, pa samim tim i Srbiju, 2015. godine nakon izricanja presude u predmetu Oliari i drugi protiv Italije.

Slučaj Oliari and Others v. Italy se odnosi na pritužbu protiv Italije koju su Evropskom sudu za ljudska prava podnela tri homoseksualna para – šestorica muškaraca, italijanski državljani, rođeni između 1959. i 1976. godine - da prema italijanskom zakonu nemaju mogućnost da stupe u brak ili da uđu u bilo koju drugu vrstu građanske zajednice. Sud je zaključio da je podnosiocima tužbe, prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, povređeno pravo na privatnost i dostojanstvo, jer su zahtevi tri gej para da registruju svoje zajednice života uvek odbijani, iako je u nekim od italijanskih opština postojala mogućnost simbolične registracije takvih zajednica.

Evropski sud zaključuje da je Italija propustila da podnosiocima zahteva obezbedi pravni okvir koji bi im omogućio priznavanje i zaštitu istopolne zajednice i obavezuje je da shodno članu 46 Konvencije preduzme odgovarajuće mere kako bi ispunila svoje obaveze u pogledu prava podnosilaca i drugih lica na poštovanje njihovog privatnog i porodičnog života.

Ova presuda je postala putokaz i drugim državama o stavu Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa regulisanjem prava lica istog pola da stupe u brak ili drugu vrstu zajednice. Drugim rečima, članice Saveta Evrope su dužne da regulišu zajednice života osoba istog pola, bez obzira da li će to učiniti u formi registrovanih partnerstava, civilnih unija ili bilo kom drugom obliku koji smatra prikladnim.

Civilno partnerstvo ili brak?

Republika Srbija, kao i sve druge zemlje, ima mogućnost da zajednicu života dve osobe istog pola reguliše na dva načina. Po jednom rešenju ovaj odnos se zakonski izjednačava sa bračnom zajednicom, a po drugom se omogućava istopolnim parovima da na osnovu registracije zajednice života uđu u osobeni pravni režim u kojem su odnosi između njih uređeni na način koji je sličan uređenju bračnih odnosa.

Iako svaka država ima slobodu da sama nađe okvir zakona kojim će rešiti pitanje istopolnih zajednica, najčešće su to, uz neke sitne varijacije, upravo ova dva modela: civilno partnerstvo ili istopolni brak.

Razlika između ta dva koncepta je više u formi nego u suštini. Brak se sklapa zavetima, dok se građansko partnerstvo formira potpisivanjem dokumenta o civilnom partnerstvu. Prvi se, u slučaju takvog scenarija okončava razvodom, a drugi raskidom ugovora iako je proces u osnovi isti.

Istopolni brakovi su priznati u 16 evropskih država: Austriji, Belgiji, Danskoj, Holandiji, Irskoj, Luksemburgu, Nemačkoj, Norveškoj, Portugaliji, Španiji, Švedskoj, Velikoj Britaniji, Finskoj, Francuskoj, Sloveniji i na Islandu.

Sve savezne države SAD priznaju homoseksualne brakove, kao i Kanada, Južnoafrička Republika, Argentina, Urugvaj, Brazil, Novi Zeland i Tajvan.

Zakone o građanskim partnerstvima između osoba istog pola donele su Mađarska, Češka, Hrvatska, Italija, Grčka, Kipar, Švajcarska, Estonija i Crna Gora.

Usvajanje dece moguće je u 26 država sveta koje priznaju istopolne zajednice ili brakove, a u pet zemalja sveta moguće je usvojiti samo decu partnera odnosno partnerke, ali zajedničko usvojenje nije moguće.

U pojedinim zemljama, kao što su primera radi Engleska i Vels, koje su uvele princip Civilnog partnerstva, ta opcija je u nekom trenutku omogućena i heteroseksualnim parovima tj. dozvoljeno im je da biraju između civilnog partnerstva i braka.

Zašto je neophodno doneti Zakon o istopolnim zajednicama?

Ustav Srbije članom 18. predviđa da se ljudska i manjinska prava neposredno primenjuju i tumače saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, što znači da je i naša zemlja dužna da ispoštuje navedenu odluku Evropskog suda i reguliše zajednicu života dve osobe istog pola.

Međutim, polazište za donošenje Zakona prevashodno su problemi sa kojima se LGBT+ zajednica susreće usled nepostojanja ovakve regulative. Srbija trenutno pravno ne prepoznaje zajednice života osoba istog pola, pa su one nezaštićene u čitavom nizu sfera života, od imovinske, preko nasilja u porodici do zdravstvenog i penzionog osiguranja. Dve osobe istog pola mogu da pokušaju da urede pojedina pitanja iz zajedničkog života putem ugovora, ali to je teško sprovesti, a vrlo lako može neko da ospori.

Kako stvari sa tim u vezi trenutno funkcionišu, pojasnio nam je Boris Milićević, dugogodišnji gej aktivista koji se trenutno nalazi na poziciji Pomoćnika ministra u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog:

“Ljudi koji žive u istopolnoj zajednici, recimo, mogu da podele zajedničku imovinu ugovorom o poklonu, ali tada plaćaju poreze, za razliku od heteroseksualnih parova. Mogu da potpišu neki ugovor o doživotnom izdržavanju, ili kroz testament da reše pitanje nasleđivanja, ali oba mogu da budu osporena pred sudom. O odlučivanju o lečenju partnera koji ne može to sam da uradi mogu samo da sanjaju. Ne mogu ni da naslede porodičnu penziju, niti da koriste zdravstveno osiguranje, pošto je to već domen javnog prava. Vi  ne možete ugovorom između dva fizička lica istog pola da uredite da dobijete porodičnu penziju ili zdravstvenu zaštitu, jer vam to obezbeđuje država.”

Milićević ukazuje i na to da donošenjem ovog zakona država šalje poruku svim manjinskim grupama da su ravnopravni članovi društva i povećava opšti nivo prihvatanja različitosti, dok samoj LGBT+ zajednici Zakon o istopolnoj zajednici ne rešava samo praktične probleme već brani smisao njihovog života i dostojanstvo:

Mnogi od nas tokom života sa nekom osobom stvaramo sećanja, emocije, svrhu življenja u velikoj meri. To što će zakonom biti omogućeno da vi nasledite imovinu svog partnera nije samo ekonomsko pitanje. Taj stan ili kuća nisu samo imovina koja ima svoju cenu, već i sećanje na romantične večere, druženja sa prijateljima, kovanje planova o budućnosti, svi srećni i tužni trenuci. Mi sada ostajemo bez svega toga kad nam umre partner, zato što nemamo pravo da nasledimo imovinu. Crna rupa koja nastaje gubitkom voljene osobe dodatno biva povećana neostvarivanjem recimo ovog prava. Ne postoji ni jedan razlog da bilo ko proživljava ovako nešto.

Javne konsultacije o Nacrtu Zakona o istopolnim zajednicama

Svaki novi zakon u oblasti ljudskih prava ima formativan karakter u odnosu na svest i ponašanje velikog broja ljudi zato što se tiče ideja i principa koji ranije nisu bili dovoljno prisutni u društvu. Rad na artikulaciji tih ideja i na njihovom promovisanju tokom postupka usvajanja zakona je od presudnog značaja.

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog je sa tim u vezi u februaru objavilo Polazne osnove za izradu Nacrta zakona o istopolnim zajednicama i pozvalo sve zainteresovane da uzmu učešća u javnim konsultacijama. Na poziv su se odazvale skoro sve organizacije koje se bore za prava LGBT+ populacije ili za ljudska prava generalno.

U prvom tematskom društvenom dijalogu o Nacrtu zakona o istopolnim zajednicama učestvovali su Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, stalna koordinatorka Ujedinjenih nacija u Srbiji Fransoaz Žakob, predstavnici misije Saveta Evrope u Srbiji, delegacije EU u Srbiji, LGBT+ udruženja, predstavnici akademske zajednice, kao i privrede.

Većina učesnika je prihvatila potrebu da se uredi ovo pitanje, a neki od njih su nudili alternativna rešenja. U sam proces izrade Nacrta bili su uključeni svi koji su želeli, a u skladu sa Zakonom o planskom sistemu. Sve LGBT+ organizacije koje su iskazale želju bile su uključene u Posebnu radnu grupu za izradu Nacrta.

O tome kako je protekao ovaj dijalog i javna rasprava Boris Milićević kaže:

„Moj je utisak da je javna rasprava protekla mnogo bolje nego što sam očekivao. Malo sam duže u ovom poslu, tako da se sećam javne rasprave o Zakonu o zabrani diskriminacije. Vrlo je bitno što niko nije osporio činjenicu da istopolne zajednice postoje, niti LGBT+ egzistenciju. I naglasio bih da je, za razliku od nekih drugih prilika, bilo vrlo malo oponenata koji su koristili govor mržnje.”

Apel 212

Organizacije i pojedinci koji se protive izradi Zakona o istopolnim zajednicama nisu se, međutim, odazvali pozivu za javnu raspravu, ali su sastavili apel u pisanoj formi i uputili ga Skupštini Srbije i državnim institucijama. Dvesta dvanaest ličnosti raznih profesija i profila, među kojima su i neke javne ličnosti, koje su sebe objedinile nazivom “212 intelektualaca” protiv Zakona o istopolnim zajednicama je izdalo tzv. Apel 212.

U njemu se suprostavljaju donošenju ovog, kao i još dva zakona koja idu uporedo sa njim, a to su Zakon o rodnoj ravnopravnosti i Zakon o zabrani diskriminacije. Kada je reč o Zakonu o istopolnim zajednicama potpisnici ovog apela tvrde da je bespotreban, jer se prava istopolnih zajednica mogu rešavati izmenom nekoliko postojećih zakona te da nema potrebe za donošenjem posebnog zakona, na šta Milićević odgovara:

Argument da je celo pitanje moglo da se reši izmenama i dopunama postojećih zakona pada u vodu zato što trenutno ne postoji zakonska definicija istopolne zajednice. Vi ne možete da uređujete zakonom nešto što prethodno niste definisali, što nikako nije prepoznato u zakonskom sistemu jedne države.

U vezi sa njihovom primedbom da je Zakon neustavan Milićević kaže:

Ni taj argument ne stoji. Prvo, Ustav Republike Srbije ima niz tzv. ustavnih zabrana, ali ni jedna od njih ne zabranjuje donošenje Zakona o istopolnim zajednicama. U pravu važi da je dozvoljeno ono što nije zabranjeno. Stav da je ovim ugrožen brak kao ustavna kategorija ne stoji, jer Zakon se bavi istopolnim zajednicama. Da smo pokušali da promenimo porodični zakon u smislu da definišemo brak kao zajednicu dve osobe taj stav bi bio opravdan. Takođe, istopolne zajednice definisane našim predlogom neće moći da usvajaju decu, čime se one dodatno udaljavaju od braka i vanbračne zajednice, a omogućeno im je i jednostrano raskidanje kod notara kroz jasno preciziranu procedure.”

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, istog dana kada je apel objavljen pozvalo je sve njegove potpisnike na društveni dijalog, ali se niko od njih nije odazvao ovom pozivu. Sa tim u vezi, praktično, apel 212 nije postigao nikakav efekat osim što je podigao medijsku prašinu i doveo do toga da se na apel odgovori apelom, pošto je kao odgovor usledila peticija preko 1000 javnih ličnosti koje su podržale Zakon.

U javnosti je mnogo onih koji veruju da je Apel 212 ostao u senci činjenice da je patrijarh Porfirije u ekskluzivnom intervjuu datom Radio televiziji Srbije povodom svog ustoličenja, prvi put izneo relativno pomirljiv stav Crkve prema istopolnoj zajednici pokazujući razumevanje za administrativne probleme, izazove i pritiske sa kojima se suočava LGBT+ zajednica i pokazao spremnost da Crkva prihvati istopolne zajednice dok god se to ne naziva brakom.

Konačna verzija zakona

Odgovarajući na apel 212 Ministarka Gordana Čomić je u par navrata naglasila da ono što se reguliše ovim zakonom nije bračna zajednica i neće biti usvajanja dece, ukazujući tako da forma za koju se opredelila Srbija bliža civilnom partnerstvu nego istopolnom braku. Ona je istakla da istopolne zajednice već egzistiraju u našem društvu u dovoljnoj meri da bi se morala napraviti zakonska pravila kojim bi se regulisao čitav spektar problema sa kojima se susreću počevši od zajedničke imovine, preko problema zdravstvene zaštite i penzionog osiguranja do problema posete bolnicama ili zatvorima.

Istraživanja pokazuju da preko 50% ispitanih pripadnika LGBT+ zajednice u Srbiji živi u nekom vidu partnerstva, a njih 63% je odgovorilo pozitivno u pogledu spremnosti da registruje istopolno partnerstvo ukoliko bi to bilo pravno moguće – navedeno je u okviru nacrta Zakona.

Javna rasprava o Nacrtu predloga Zakona trajala je do 23.marta, nakon čega je sastavljena konačna verzija, koja je uz ostalu dokumentaciju i dva prateća zakona dostupna na sajtu Ministarstva za ljudska i manjinska prava.

Na pitanje koji su sledeći koraci u vezi sa tim i kada bismo mogli očekivati usvajanje zakona i njegovo stupanje na snagu Boris Milićević kaže:

“Nacrt zakona je završen i prosleđen ministarstvima na mišljenje. Nakon što nam oni daju mišljenje, šaljemo ga Vladi na odlučivanje. Ukoliko Nacrt prođe Vladu, ona ga kao Predlog šalje u Narodnu skupštinu, koja onda odlučuje da li će da usvoji i u kom obliku, ili će da odbaci naš predlog. Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog očekuje da Zakon bude usvojen do kraja maja, tj. prolećnog zasedanja Narodne skupštine. Zakon stupa na snagu osam dana nakon objavljivanja u Službenom glasniku, a njegova primena godinu dana nakon stupanja na snagu. Ovaj period je dat kako bi se državni organi pripremili za njegovu primenu, pre svega da bi se izradio registar istopolnih zajednica. Takođe, da Zakon ne bi bio lex specialis, ovaj period bi trebalo iskoristiti da se relevantni podzakonski akti izmene kako bi Zakon o istopolnim zajednicama imao punu primenu.”

Ono što je sasvim izvesno jeste da će protivnici Zakona imati još štošta da kažu na tu temu, a kako su pojedini potpisnici apela 212 najavili oni će se i dalje boriti da ga ospore, prevashodno njegovu ustavnost. Sa druge strane LGBT+ organizacije različito reaguju, pa smo neke od njihovih predstavnika zamolili za komentar same javne rasprave i usvojenog Nacrta zakona.

Predrag Azdejković, gej aktivista i urednik magazina Optimist, prvog gej magazina u Srbiji:

„Bilo je za očekivati da će se raznorazni „intelektualci“ pobuniti protiv Zakona o istopolnim zajednicama, ali ono što mi je interesantno je da su zakon podržali neki ljudi za koje se nisam nadao da će ga podržati, kao na primer Aleksandar Šapić, Boris Malagurski, Ljiljana Smajilović... Čak je i patrijarh Porfirije dao jednu pomirljivu izjavu koja je za srpske prilike veoma pozitivna stvar. Dok s druge strane imamo tišinu nevladinih organizacija i opozicionih stranaka, ili izjave na nivou „zna se šta mi mislimo“ ili „šta će LGBT+ zakon koji donosi nelegitimna skupština“!?“

LGBT+ zajednica nema luksuz da više čeka idealne uslove za zakon i ako „autoritarni“ režim i bivši radikali hoće da izglasaju Zakon o istopolnim zajednicama, ja samo mogu da kažem: Divno!

„Predloženi Nacrt zakona nije idealan, jer ne reguliše pitanje roditeljstva i usvajanja dece od strane istopolnih parova, ali to LGBT+ aktivisti nisu ni tražili. Nadam se da će Zakon uskoro biti izglasan i da nećemo biti svedoci homofobičnih rasprava u skupštini!“

Marko Mihajlović, gej aktivista i član Organizacionog odbora Beograd Prajda:

“Kao učesnik javne rasprave povodom predloga nacrta Zakona o istopolnim zajednicama, srećan sam što će se ova legislativa koja je od suštinske važnosti za LGBT+ zajednicu Srbije konačno naći pred poslanicima Narodne skupštine. Sa druge strane, moram priznati da sam prilično razočaran odnosom Ministarke prema pojedinim članovima Specijalne radne grupe - što sam mogao da vidim iz prve ruke na sedinici za društveni dijalog koja se održala u Palati “Srbija”. Naime, Saša Gajin, pravni stručnjak i član specijalne radne grupe izneo je niz konstruktivnih kritika na formulacije pojedinih članova zakona (što je, koliko čujem, radio i za vreme sastanaka specijalnih radnih grupa); njegovi komentari razrešili bi neke pravne nedoumice i olakšale primenu Zakona kada za to dođe vreme. Na poziv moderatorke sednice Maše Mileusnić ka Ministraki Čomić da odgovori na ove kritike, ona je odbila. Iako je ona fizičarka po struci i možda nema kapaciteta da razume argumente pravnika Saše Gajina, smatram da je od suštinske važnosti, a posebno jer predsedava ministarstvom koje u nazivu ima “društveni dijalog” - da zapravo bude neko ko će sopstvenim primerom pokazivati da je važno razgovarati sa ljudima sa svih strana, čuti argumente stručnjaka a posebno kada su oni pravnici čiji je jedini interes unapređenje modela zakona i njegova primenljivost.”

Oprečnih mišljenja kada je reč o Zakonu o istopolnim zajednicama će nesporno biti i ubuduće, verovatno i nakon njegovog usvajanja. Međutim, kakav god stav o njemu pojedinačno imali, stav društva generalno mora ostati demokratski. A suštinska i najvažnija vrednost demokratije je da većina čuva i štiti manjine i njihova prava više nego sebe, jer one same to ne mogu.


Fotografije: Vesna Lalić (Beograd prajd)

Ljudska pravaKulturaLGBT+

Bogdan Petrović

Diplomirani Istoričar umetnosti i Visual Designer godinama prisutan u medijima kao novinar, kolumnista i PR. Na društvenim mrežama pod svojim imenom i prezimenom.