5. oktobar 2000. (Građanski protesti - 9. deo)

Bogdan Petrović
Bogdan Petrović

U novijoj srpskoj istoriji verovatno ne postoji datum od koga se više očekivalo, a manje dobilo, kao što je slučaj sa 5. oktobrom 2000.

Većina onih koji su tog dana bili na ulici, verovatno oseća grč u stomaku kada spozna da smo tadašnjim ustankom samo samo eliminisali Slobu i Miru, a zemlju prepustili njihovim naslednicima i saradnicima. Suštinski, svi glavni akteri su tu, samo njih dvoje nema. I Šešelj, i Dačić, i Vučić, i Mitrović, i Kukavica Ceca, doduše bez Arkana.

Od devedesetih do 5.oktobra

Slobodan Milošević, njegova politika i sledbenici, nesporno su bili poslednji ekser u mrtvačkom sanduku našeg društva, koje se od raspada SFRJ i samo raspadalo na sitne komade.

Dok se u regionu ratovalo, u Srbiji su i narod i privreda propadali, a kriminal i turbo-folk cvetali. Kultura je skrajnuta, ljudska prava i dostojanstvo izgaženi do besvesti. Ratni profiteri i šverceri svega i svačega, vodili su glavnu reč.

Tračak nade u tom ludilu, bili su opozicija i studenti. Opozicione stranke, iako u neravnopravnom položaju u odnosu na vladajuću, nekako uspevaju da održe jedinstvo i povremeno, uglavnom na ulici, uzdrmaju Miloševićev režim.

Prvi veći potres dogodio se 9.marta 2001, pa potom i pet godina kasnije pobedom opozicije na lokalnim izborima u četrdesetak gradova u Srbiji, koju vlast u početku nije priznavala. Zbog toga je došlo do tromesečnih studentskih protesta, zahvaljujući kojim je izborna volja naroda priznata.

Nakon bombardovanja 1999. i rata na Kosovu, nezadovoljstvo građana postaje sve izraženije i Vojislav Koštunica, predsednički kandidat opozicionog bloka DOS, na izborima održanim 24. septembra 2000. pobeđuje Slobodana Miloševića, što je ukazivalo na konačni kraj njegove diktature.

Međutim, kako vlast odbija da prihvati izborne rezultate, narod počinje da se buni.

Sve je počelo u rudniku

Prvi su u štrajk krenuli radnici u Rudarskom basenu Kolubara gde je štrajkački odbor uspeo da sprovede potpunu obustavu rada, svestan da od toga može zavisiti opstanak režima Slobodana Miloševića, budući da se iz tog basena snabdeva Termoelektrana Obrenovac, pa bi prestankom njegovog rada moglo doći do nestanka struje u celoj Srbiji.

Uskoro se štrajku pridružuju i rudari iz Majdanpeka i Kostolca, kao i radnici pančevačke Rafinerije, a demokratska opozicija shvata potencijal ovih protesta:

“Rekli smo – super, rudari plus studenti, to je revolucija. To je klasika u socijalizmu. Onda smo pokušali to da podržimo.”
Zoran Đinđić

Opozicija najavljuje veliki protestni miting za 5. oktobar i poziva ljude iz cele Srbije da dođu, dok vladajućem režimu daje rok do 15h tog dana da prizna izbornu volju građana.

Istovremeno u Kolubaru i druge fabrike koje štrajkuju dolaze visoki predstavnici policije i vojske pokušavajući da zastraše štrajkače i prekinu štrajk. Članovi rukovodstva DOS-a odlučuju da do 5.oktobra svake noći uz rudare budu po dva lidera iz opozicionih stranaka.

Dan D

Tok 5. oktobra svanulo je vedro jutro, mada se nije znalo kakvo će vreme biti, jer je i Hidrometeorološki zavod Srbije odlučio da krene u štrajk. Većina škola i fakulteta tog dana nije radila, a u pojedinim gradovima rad su prekinule i državne službe.

Generalni štrajk bio je rizik, ali nije bilo drugog izbora, išlo se na sve ili ništa.

Već tokom jutra u Beograd pristiže ogroman broj ljudi, uprkos barikadama i pokušajima Miloševićevog režima da ih u tome spreči. Nekoliko stotina hiljada građana tražilo je samo jedno, da diktator konačno ode sa vlasti. Atmosfera je bila takva da svako ko se tog dana našao na ulicama glavnog grada nije mogao ne biti svestan da je deo istorijskog trenutka.

U 15:30 pola sata nakon što je istekao rok dat Slobodanu Miloševiću da prizna izborne rezultate, grupa ljudi upada u zgradu Skupštine. Policija, koristeći suzavac, uspeva da rastera znatan broj ljudi, ali ubrzo postaje jasno da je policije premalo u odnosu na demonstrante. Komandir beogradske policije oko 17 časova zatražio je razgovor sa predstavnicima DOS-a. Oko 18 časova pripadnici policijske stanice u ulici Majke Jevrosime polažu oružje i priključuju se demonstrantima. Ubrzo uz narod staje i vojska.

Ovakav postupak policije i vojske mnoge je iznenadio pošto se znalo da su oni, a pogotovu njihovi generali, bliski režimu. Neki od njih, poput Nebojše Pavkovića kasnije su javno priznali kako su postojale naredbe da vojska krene na narod.

Po mnogima, ovo bratimljenje između policije i vojske sa građanima dogodilo se iznenađujuće brzo. Što kod nekih istraživača i političkih analitičara dovodi do zaključka da se uporedo sa protestom, tog dana dogodio i puč. Mnogi se pitaju i kakav bi bio ishod protesta da se nije dogodio taj sporazum između opozicije i ostataka starog bezbednosnog aparata tj. da li bi došlo do krvoprolića s obzirom na spremnost Miloševića da brane svoju vlast?

Tokom petooktobarskih demonstracija povređeno je oko šezdeset građana, a dve osobe su poginule.

RTS obezbeđeniji od Skupštine

Mnogi izvori tvrde da je zgrada RTS-a tog dana bila mnogo bolje bila čuvana od strane policijskih snaga nego zgrada parlamenta. Policija je u tokom sukoba upotrebila gumene metke kako bi rasterala demonstrante van dvorišta RTS-a, ali se ispostavilo da ih je ipak i na toj poziciji bilo nedovoljno da se suprostave demonstrantima, koji uz pomoć bagera uspevaju da uđu u zgradu RTS-a u Takovskoj ulici, koja je potom zapaljena.

Redovni program RTS-a prestao je da se emituje posle 17 sati. Na sva tri programa državne televizije emitovani su spotovi, reklame i snimljene emisije. Studio B bio je prva TV stanica koja je počela da emituje redovne vesti o zbivanjima na ulici. Kasnije, jedna za drugom i sve ostale televizije počinju da izveštavaju o stvarnim događajima na beogradskim ulicama.

Novoizabrani predsednik SRJ Vojislav Koštunica obratio se predveče građanima sa terase Skupštine grada Beograda, a potom i putem RTS-a.

Demokratska opozicija Srbije formirala je krizni štab za ključne funkcije u zemlji u koordinaciji sa novim predsednikom, a predstavnici DOS-a razgovarali su tokom noći sa čelnicima državne i javne bezbednosti.

Ispred Skupštine grada, kao i na svim centralnim ulicama, jutro je dočekao veliki broj ljudi, slaveći slobodu. Bilo je to prvo jutro bez diktatora na vlasti.

6. oktobar ipak nije osvanuo

Slobodan Milošević 6. oktobra uveče obratio se javnosti i priznao izborni poraz. Srbija ulazi u novo poglavlje svoje istorije, ali nažalost nije daleko odmakla.

Lideri pobedničke koalicije DOS obavezali su se da će obnoviti poverenje građana u državu, iskoreniti korupciju, sprovesti sveobuhvatne reforme kako bi Srbija opet dobila ravnopravno mesto u zajednici evropskih država. Većina njih je i danas politički aktivna, ali su na različitim stranama. Na vlasti je podmadlak potekao iz režima Slobodana Miloševića, a atmosfera u Srbiji je gotovo identična kao i devedesetih. Srpsko društvo ostalo je prožeto snažnim autoritarnim crtama podržavajući jednog lidera koji sledi nacionalne interese, koliko god on to pogrešno radio, fokusiran na lične interese, kakvi god oni bili.

Petooktobarski demokratski potencijal ubijen je zajedno sa Zoranom Đinđićem 12. marta 2003. Međutim, ne može se samo u činu njegovog ubistva tražiti opravdanje za neuspeh petooktobarskog ustanka. Mnogo veći problem bilo je to što nakon svrgavanja Miloševića sa vlasti nisu demontirane sve institucije njegovog režima, pa su strukture “duboke države” nastavile da egzistiraju. Opozicija je uspela da se okupi i ujedini u cilju zbacivanja Miloševića oslabljenog nakon intervencije NATO-a, ali ne i da se dogovori i sprovede lustraciju i ukloni stari politički aparat.

Iako jedan od najznačajnijih datuma u novijoj istoriji, 5. oktobar se u Srbiji ne obeležava kao državna svetkovina.

Društvo

Bogdan Petrović Twitter

Diplomirani Istoričar umetnosti i Visual Designer godinama prisutan u medijima kao novinar, kolumnista i PR. Na društvenim mrežama pod svojim imenom i prezimenom.