Da li nam je i zašto neophodno seksualno obrazovanje u školama?

Bogdan Petrović
Bogdan Petrović

Tema seksualnog obrazovanja u školama u Srbiji otvarana je više puta, uglavnom onda kada zbog njegovog nepostojanja udarimo glavom u zid, kao što se desilo u januaru ove godine sa slučajem seksualnih zlostavljanja u školi Mike Aleksića, u junu sa Petnicom ili kada nam neko istraživanje pokaže da se u Srbiji godišnje dogodi oko 16.000 maloletničkih trudnoća od kojih se 90% završi abortusom.

Brojne inicijative za uvođenje seksualnog vaspitanja za decu, uvek se završe obećanjima nadležnih da o tome tek treba da se razgovara, ali tema zvanično nikako da dođe na red. Da imaju prioritetnijih problema za rešavanje, samo je jedan od izgovora koji ne pije vodu. Situacija na ovom polju je toliko alarmantna da više nije pitanje da li nam je neophodno seksualno vaspitanje dece, nego kada ćemo ga uvesti i zašto ne juče?

Dosadašnje inicijative

Realizacija same ideje o uvođenju seksualnog vaspitanja ili vaspitanja mladih za bezbedno seksualno ponašanje počela je još devedesetih, kada je izrađen prvi priručnik za nastavnike pod nazivom „Vaspitanje mladih za humane odnose među ljudima i planiranje porodice". Da bi se nastavnicima pomoglo da interaktivno edukuju svoje učenike, posle 2000. objavljeni su i „Azbuka reproduktivnog zdravlja" i „Zdravstveno vaspitanje".

Predlozi za uvođenje seksualnog obrazovanja u škole najčešće su bili motivisani namerom da se spreče rizična ponašanja mladih i maloletničke trudnoće, dok je u drugom planu ostala potreba da se deca još od najranijeg uzrasta upoznaju sa problemom seksualnog nasilja.

Međutim, 2017. Ministarstvo prosvete je u saradnji sa Incest trauma centrom promovisalo „Obrazovne pakete za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom“, namenjene vrtićima, osnovnim i srednjim školama u Srbiji, sa idejom da deca nauče da prepoznaju i odreaguju na seksualno nasilje, ali su se publikacije našle na udaru jednog dela javnosti.

Konzervatizam i predrasude

Ultrakonzervativni jurišnici ohrabreni podrškom Crkve digli su hajku na sadržaj i autore Obrazovnih paketa upozoravajući narod na promovisanje masturbacije, kontracepcije, tzv. “rodne ideologije” pa i preteće pedofilije.

Tvrdili su kako se ovim putem na mala vrata uvodi seksualno obrazovanje u obdaništa i škole, da se deca podstiču na homoseksualne odnose, da su sadržaji neprimereni uzrastu, suprotni našoj tradiciji i da zadiru u porodične odnose.

Posebno je bio sporan deo iz priručnika za predškolske ustanove, namenjen deci od tri do pet godina, u kojem se, po mišljenju kritičara, pojam dodirivanja koristi prvenstveno u seksualnom smislu. Javnost je negodovala i zbog tvrdnje da je u kontekstu seksualnog nasilja porodica najopasnije mesto u modernom društvu, iako suštinski jeste tako, jer se statistički najveći procenat seksualnog zlostavljanja dece dešava baš u porodici, odnosno u tzv. krugu poverenja.

Ministarstvo je pod pritiskom javnosti povuklo ove publikacije i najavilo da će ih korigovati, ali od toga nije bilo ništa.

Najveća predrasuda koja prati uvođenje seksualnog obrazovanja u konzervativnoj sredini je da će edukacija mladih o seksualnosti i različitim aspektima planiranja porodice, uključujući i primenu kontracepcije, rezultirati njihovom ranom seksualnom aktivnošću.

Međutim, iskustva iz drugih evropskih zemalja pokazuju da mladi koji su imali seksualnu edukaciju, prosečno kasnije postaju seksualno aktivni i češće koriste kondom i efikasnu kontracepciju. Najniža stopa maloletničkih trudnoća ostvarena je u zemljama koje imaju osmišljene i sveobuhvatne programe zaštite seksualnog i reproduktivnog zdravlja mladih.

Razgovor o seksu i dalje tabu

Današnje generacije mladih odrastaju u sudaru tradicionalnog društva sa jasno definisanim normama ponašanja i modernog, u kome su slobode velike, posebno u sferi seksualnosti.

Broj mladih koji postaju seksualno aktivni pre nego što su razvojno dorasli za taj novi i važan korak u životu raste.

Istraživanje organizacije IPPF-a koje se bavi planiranjem porodice pokazalo je da je u Srbiji seksualno aktivno 79,6%  mladih od 14 do 25 godina, a da samo 33% koristi moderne metode kontracepcije. Statistike o broju abortusa među devojčicama svedoče da je ta tema u porodicama jednako zabranjena kao i pre sto godina.

Roditelji su primarno odgojitelji, a škola ima funkciju obrazovanja i dužna je da decu i mlade obrazuje u svim područjima nauke i života, pa tako i iz područja ljudske seksualnosti.

Međutim, kako u Srbiji seksualna edukacija nije sastavni deo odrastanja, pošto se u roditeljskoj kući nedovoljno razgovara o ovim temama, a edukacija izostaje i u školi, deca nalaze alternativna rešenja informisanja o tabu temama.

Kako deca uče o seksu?

Prema nalazima istraživanja, glavni izvori informisanja mladih o seksu su njihovi vršnjaci i sredstva javnog informisanja. Drugim rečima, deca i mladi do prvih saznanja o seksualnosti dolaze na ulici, na internetu, društvenim mrežama ili iz drugih, potpuno nenaučnih, izvora ili nestručnih autoriteta što je i najčešći uzrok pogrešnih odluka, neprimerenog ponašanja ili seksualnog nasilja.

Najveći problem je što internet i mediji šalju jednostrane poruke, veličajući fizički izgled i telesne aspekte seksualnosti – rijaliti programi i pornografija čak i nasilno ponašanje tokom samog seksa – a bez napomena o vrednostima emocija, zdravih partnerskih odnosa i merama očuvanja reproduktivnog zdravlja.

Deca odrastaju izložena hiperseksualizaciji kao pogonskom gorivu potrošačkog društva i seksualnom nasilju. Seks je prisutan svuda, iskače i  iz reklame za deterdžent, jedino se o njemu ne govori tamo gde bi najviše trebalo.

Seks kao sporedna tema u obrazovanju

Drugi argument resornog ministarstva u kontekstu neuvođenja seksualnog vaspitanja u škole je to što se o seksu, preciznije o reproduktivnom zdravlju, uči iz drugih, različitih predmeta u skladu sa potrebama i uzrastom učenika – prirode i društva, fizičkog i zdravstvenog vaspitanja, biologije, građanskog vaspitanja, zdravlja i sporta (izborni program u gimnaziji), ali i kroz druge aktivnosti kao što su časovi odeljenskog starešine, predavanja i radionice koje drže zdravstveni radnici i stručnjaci za ovu oblast.

Teme o nasilju, rodu, stereotipima, diskriminaciji i slično, najviše su prisutne u programima građanskog vaspitanja, ali sa tim nisu upoznati svi učenici u Srbiji, jer je u pitanju izborni predmet kome se konfrontira veronauka.

Kada se govori o uvođenju seksualnog vaspitanja u škole, postavlja se i pitanje ko bi taj predmet predavao? Odgovor je teško iskristalisati, ali je svima jasno da bi uz dugoročan plan o uvođenju seksualnog obrazovanja, za par godina imali spreman kadar, a u međuvremenu bi se, uz postojanje adekvatnog udžbenika mogli pronaći i adekvatni predavači, primera radi, regrutacijom školskih pedagoga ili nastavnika psihologije.

U okviru psihologije kao školskog predmeta takođe se govori o temi nasilja, njegovom prepoznavanju i reagovanju, ali o samom seksu tu nema puno reči, kao ni u biologiji. Seksualnosti se u okviru tog predmeta pristupa prevashodno sa biološkog aspekta, iako znamo da seksualnost nije puka biologija i uključuje fizičke, psihološke i društvene komponente.

Primeri dobre prakse iz drugih zemalja

U mnogim evropskim zemljama seksualna edukacija realizuje se na različite načine i u različitom uzrastu, pa u Velikoj Britaniji i Portugaliji deca o tome počinju da uče u četvrtoj, a tinejdžeri u Italiji i na Kipru u 14. godini.

Sveobuhvatno seksualno obrazovanje, tamo gde je uvedeno, ne bavi se učenjem o pozama u seksu, ne seksualizuje decu niti ih potstrekuje na seksualne odnose, kako tvrde konzervativne struje. Štaviše, evaluacije pokazuju da ono donosi pozitivan pristup seksualnosti i doprinosi smanjenju broja neplaniranih trudnoća i sprečavanju širenja polno prenosivih bolesti, a ključno je i u prevenciji nasilja u vezama i seksualnog nasilja uopšte.

Dobar primer za ovo je Finska, koja je za dve godine od kada je uvela seksualno obrazovanje kao obavezan predmet, stopu abortusa smanjila za četvrtinu. Slično je i u Holandiji u kojoj postoje seksualna edukacija, razvijena mreža savetovališta i brojne kampanje u kojima su uključeni mladi, a kroz koje se naglašavaju vrednosti zdravih partnerskih odnosa i bezbednog polnog ponašanja.

Seksualno obrazovanje ima pozitivan uticaj na zdravlje i dobrobit mladih, jer promoviše strukturirano učenje o seksu i vezama u pozitivnom i afirmativnom obliku usmerenom na najbolji interes mlade osobe.

Neophodnost seksualnog vaspitanja u školama

Istraživanja među roditeljima i učenicima koja su pojedine škole sprovele interno ili uz pomoć nevladinih organizacija pokazuju da su oni zainteresovani za predmet seksualnog vaspitanja. Njihov uglavnom pozitivan stav o uvođenju seksualnog obrazovanja u škole govori u prilog tome da građani i građanke zapravo ne smatraju da je pitanje seksualnog obrazovanja ideološko pitanje, odnosno sukob liberalnih i konzervativnih vrednosti ili pristupa, kako to već godinama nameće glasna manjina okupljena oko konzervativnih organizacija i Srpske pravoslavne crkve.

Rezultati istraživanja govore u prilog tome da javnost prepoznaje kako se tu radi o edukaciji koja se zalaže za to da mladi usvoje naučno utemeljene i proverene informacije, znanja i veštine koje im mogu pomoći da kvalitetnije žive svoje živote, da zaštite sebe i druge i da ostvare kvalitetne veze i odnose. Ostaje još samo da i država shvati da je dužna deci da pruži pravo na obrazovanje i informisanje o svim važnim pitanjima za njihov život i zdravlje, a pitanje seksualnosti to svakako jeste.

Seksualno obrazovanje je deo zdravlja i psihe jednog čoveka i vrlo je čudno da o tome ne može da se predaje u školi.


Fotografije: Womanizer Toys; Element5 Digital; Ian Schneider

DruštvoObrazovanje

Bogdan Petrović Twitter

Diplomirani Istoričar umetnosti i Visual Designer godinama prisutan u medijima kao novinar, kolumnista i PR. Na društvenim mrežama pod svojim imenom i prezimenom.