Glorifikacija kriminala u srpskim mas-medijima

Bogdan Petrović
Bogdan Petrović

Vršnjačko nasilje, huligani po ulicama, crne hronike pune maloletnih počinitelja, nevaspitanost i bahatost velikog dela srpske omladine koja je sve evidentnija, nije došla tek tako. Takav majndset i modus življenja već duže vreme se propagira putem mas-medija i nameće kao prihvatljiv, čak i poželjan.

U početku je bilo suptilno i za mnoge neprimetno, pa je postajalo sve agresivnije, a onda je vrag odneo šalu.

Sve je počelo devedesetih

Devedesete i kriminal su dva neraskidiva pojma. Ratne godine, inflacija, nemaština i potpuno odsustvo moralnih vrednosti u prvi plan su izbacile antiheroje i lokalne kriminalce, koji su odjednom postali medijske zvezde i potencijalni idoli mladima.

Bila su to strašna vremena za odrastanje, od kojih se mnogima i danas želudac prevrće, možda najbolje ilustrovana filmom Rane Srđana Dragojevića ili kroz dokumentarac Vidimo se u čitulji.

5. oktobar 2000. i političke promene koje su usledile, nakratko su promenile kurs. U prvi plan su opet stavljene drugačije vrednosti, u škole su uvedeni veronauka i građansko vaspitanje, kultura se vratila u grad, Srbija se otvorila ka Zapadu i činilo se da smo krenuli pravim putem, ali to nije dugo trajalo.

Dve decenije kasnije, evo nas opet u podzemlju, odnosno podzemlje je ponovo izašlo na svetlost dana, smeši nam se sa TV ekrana i naslovnih strana štampanih medija.

Rijaliti prostitucija

Rijaliti program kao deo globalne mašinerije za hiperproizvodnju „zvezda“ kratkog daha odlično se primio u Srbiji, u kojoj bi mnogi „hleba bez motike“.

Trebalo je samo par godina da od Velikog brata i sablaznutosti ljubakanjem njegovih učesnika ispod jorgana, dođemo do live seksa u primetime programu, a potom i do rijalitija za koji su regrutovani učesnici od kojih se jedino tako nešto očekuje.

Ovaj TV format, koji danas dominira na dve TV stanice sa nacionalnom frekvencijom postao je poligon za promociju prostačkog i nasilnog ponašanja i nečeg što u nedostatku boljeg termina zovemo elitnom prostitucijom.

Činjenica da većina tamošnjih učesnica prodaje seksualne usluge odavno nije tajna, pošto ih otvoreno reklamiraju tokom samog boravka u rijalitiju, ali i nakon izlaska putem medija i društvenih mreža. Jedino nije jasno kako je to moguće u državi koja prostituciju još uvek nije legalizovala, barem ne zvanično.

Zvezda rijaliti programa postao je čak i Kristijan Golubović, jedan od preživelih aktera filma „Vidimo se u čitulji“, koji zahvaljujući tome danas ima 140k pratilaca na Instagramu i koga deca jure za autogram i zajedničku fotografiju.

Rijaliti programi su na mala vrata uveli ne samo prostituciju, već i sitni kriminal, narkomaniju, čak su i seksualno nasilje i psihičko zlostavljanje u više navrata prikazali kao legitimno i opravdano. REM (ne)očekivano ni jednom do sada nije reagovao iako je to njegova dužnost.

Žuta štampa i portali u funkciji kriminalnog marketinga

U promociji kriminalnih aktivnosti kao društveno prihvatljivih, pored televizija koje su to radile i devedesetih, najviše se ističu tabloidi i brojni internet portali sa statusom žute štampe. Oni gotovo redovno donose intervjue sa devojkama koje ne kriju da se bave prostitucijom i tipovima poput Golubovića, koncipirane tako da iz njih isijavaju pozitivne vrednosti iako sagovornici dolaze sa one strane zakona.

Poslednji primer je dojučerašnji makro čiji ekskluzivni intervju lokalni tabloid prenosi uz naslovnu stranu na kojoj ga predstavlja kao preduzetnika, bez ikakvog kritičkog osvrta na to čime se bavio niti na činjenicu da je do nedavno bio u zatvoru. Čak, naprotiv.

Gotovo po pravilu se kroz prikaz ovakvih ličnosti apostrofira da žive na visokoj nozi, okruženi luksuzom, uz naglasak na tome kako lako dolaze do novca, čime se neposredno i suptilno mladima takav način života nameće kao ideal.

Sublimirana poruka koja se ovim putem šalje identična je onoj koja se slala devedesetih - da u vreme društvenog kolapsa tokom koga većina mladih, prevashodno obrazovanih, napušta zemlju u potrazi za dostojanstvom i srećom, oni koji ostaju spas od siromaštva mogu pronaći jedino baveći se kriminalom i nelegalnim poslovima.

U prvi plan ovde se konstantno guraju priče o anti-herojima: kriminalcima, ratnim profiterima, ubicama, lopovima, starletama i pevačicama sa nanogicama krajnje romantizovanim i transformisanim u tabloidne i TV zvezde.

Sve to je, naravno, kao i u devedesetim, propraćeno adekvatnim muzičkim izražajem. Ono što je devedesetih bio turbo-folk, danas je nešto što se žargonski zove narko-folk koji se, uz popularni trep, bavi popularizacijom kriminala i narkotika, pošto su u tim pesmama svi „na belom“, voze se u skupim automobilima i nose isključivo markirane stvari. A ponovo su aktuelne i utoke, te slične rekvizite.

Južni vetar – filmska glorifikacija kriminala

U promociji kriminalnih vrednosti rijalitiju i tabloidima, pridružila se odskora i filmska produkcija i to ona koju finansira Filmski centar Srbije.

Film Južni vetar, čiji drugi deo upravo puni bioskospske sale širom zemlje, predstavlja delo sa prilično opasnim ideološkim strategijama, jer je njegov glavni lik sa najgorim, kriminogenim osobinama, prikazan tako da postaje idol mladih generacija kojima se i ovim putem šalje poruka kako je OK baviti se kriminalom u zemlji u kojoj se istim bave i ljudi bliski vlasti.

Petar Maraš, koga glumi Miloš Biković, iako krupna riba međunarodnog kriminala postavljen je na poziciju iz koje isijavaju pozitivne vrednosti što detaljno analizira Jasmin Agić u tekstu pisanom za Al Jazeerau ukazujući upravo na opasne ideološke namere ovog filma.

Agić ovde detaljno analizira upravo to u kojoj meri je problematičan prikaz Maraša, koji ne funkcioniše kao negativno konotirana ličnost iako je kriminalac opasnih namera i najgorih krivičnih dela već deluje kao učtiv, šarmantan, trezven i dopadljiv kriminalac čije se ponašanje modelira kao uzorno i prihvatljivo, tako da bi mladi ljudi koji će gledati film iz svega toga mogli da iščitaju kako je dobro baviti se kriminalom tj. biti ubica i trgovac drogom.

Agić u tekstu podseća da su u srpskoj kinematografiji i ranije snimani filmovi koji su se bavili temom kriminala i podzemnog sveta zločina, ali da nikada pre taj svet nije predstavljan kao jedan poželjan okvir delovanja, sa toliko očgledne idealizacije i bez ikakve kritičke ekvidistance. Upoređujući Južni vetar 2 sa Ranama on ukazuje na najvažniju razliku u prikazu - dok je kod Dragojevića svet srpskog podzemlja predstavljen kao ljudski zverinjak u kome se nikad ne dovodi u pitanje pogrešnost izbora glavnih protagonista, u Južnom vetru 2 likovi kriminalnog miljea predstavljeni su u nekoj celuloidno romantiziranoj varijanti.

Pinki, Švaba i Čika Kure iz Rana, podjednako su žrtve okolnosti i sopstvenih životnih zabluda uz napomenu da niko od njih, tokom filma, uopšte ne dvoji da je život koji vode zapravo devijantan i skaredan. Petar Maraš, s druge strane, nema svest o svojoj zločinačkoj prirodi, pa je prikazan bez ijedne dijabolične karakterne crte. Njegov stil života, društveni status i ponašanje su zavodljivi i dopadljivi, prisiljavajući gledaoca da se poistovećuje s njim na pozitivan način, objašnjava Agić. Maraš živi životom situiranog i etabliranog čoveka, okruženog luksuzom i poštovanjem, kao da je biznismen, što sam za sebe u nekom trenutku i kaže, a ne čovek odmetnut od zakona.

Država i kriminal

Južni vetar uz sve to prikazuje i državu koja korespondira sa kriminalom, ali opet na jedan idiličan način, ni jednog trenutka se ne trudeći da odgonetne o kakvoj je povezanosti zapravo reč. Predstavnik države u filmu je simpatični birokrata čiji se postupci opravdavaju željom za uspostavljanjem reda i sigurnosti. Iako angažuje kriminalce za najprljavije poslove, država to radi kako bi zaštitila poredak.

Po istom principu, moglo bi se zaključiti da i stvarna vlast u Srbiji koristi kriminalce zarad ostvarivanja sopstvenih interesa. Zapravo smo u više navrata imali priliku da se u to i uverimo. S tim u vezi, ne bi bilo neverovatno da je i glorifikacija kriminala u mas-medijima diktirana od strane vladajuće nomenklature.

U društvu koje je usled medijske, političke i svake druge promocije besmisla izgubilo moralne vrednosti, lakše se vlada, omladinom koja je zastranila jednostavnije se manipuliše, dok bi naslovne strane na kojima se prikazuju razne Nevolje koje melju ljude u mašinama za ćevape, mogle da posluže da se onima kojima bi palo na pamet da menjaju vlast, uteruje strah u kosti.

Drugim rečima, političko-kriminalni gerila marketing u svom punom sjaju i ekspanziji.


Fotografije: Brian Lundquist; Miltiadis Fragkidis

DruštvoMedijiKultura i zabava

Bogdan Petrović Twitter

Diplomirani Istoričar umetnosti i Visual Designer godinama prisutan u medijima kao novinar, kolumnista i PR. Na društvenim mrežama pod svojim imenom i prezimenom.