Izopštavanje neistomišljenika: od drevnog ostrakizma do današnje cancel kulture otkazivanja

Izopštavanje neistomišljenika: od drevnog ostrakizma do današnje cancel kulture otkazivanja

Dušan Katilović
Dušan Katilović

Tokom Hladnog rata, protagonisti liberalne demokratije zapadnog tipa često su isticali verbalni delikt kao jedan od najgnusnijih zločina protiv čovekove slobode.

Autoritarnim komunističkim režimima nije, naime, bilo dovoljno da građanin dela u skladu sa zakonom i vladajućim vrednosnim narativom, već je bilo neophodno da i javno izjavljuje svoju privrženost poretku.

Zdravo 👋 Želimo ti dobrodošlicu na Glavne 🖖

Upravo čitaš javno dostupnu priču. To znači da je ona objavljena pre najmanje 3 meseca. Ako ti se sviđa i želiš da čitaš naše novije članke - pozivamo te da se učlaniš u Glavne. 👈

🥁 Svi novi tekstovi su prvih 30 dana dostupni samo uz plaćenu članarinu!

Plaćena članarina omogućava nam da nastavimo da objavljujemo kvalitetne priče na raznovrsne teme, bez opterećivanja sajta banerima koji ometaju čitanje. Uz mesečnu članarinu nižu od 6 šoljica kafe u kafiću, nadamo se da ćeš odlučiti da na ovaj način podržiš naš rad...

Tri decenije nakon kraha komunističkih režima, radikalno “krilo” globalne levo-progresivne ideologije uvelo je tzv. cancel kulturu - praksu izopštavanja javnih ličnosti (ali i kompanija i brendova) koje se usude da izraze stav koji je suprotan stajalištu pripadnika tzv. woke pokreta, čime je koncept verbalnog delikta unapređen, ali ujedno i prilagođen personalnom i javnom prostoru novog, digitalnog doba.

Pa ipak, u pitanju je samo nova forma pojave poznate od pamtiveka - ostrakizma.

Cancel kultura kao biološka i socijalna konstanta

Iako deluje kao pojava novog doba, cancel kultura (javno izvrgavanje poruzi ili izopštavanje ličnosti, organizacija ili brendova zbog njihovih nepoželjnih vrednosnih stavova, izjava ili postupaka) je zapravo samo poslednja verzija pojave poznate još iz Stare Grčke poznate pod terminom ostrakizam.

Štaviše, fenomen seže ne samo van granica istorije, već i same ljudske vrste - svetski priznat stručnjak za ostrakizam, dr Kipling William, navodi da je bojkot jedinki “koje su zgrešile” prisutan i među majmunima, lavovima i tigrovima. Kada je nametnut od strane čopora, bojkot zajednice je uvod jedinke u njenu sigurnu biološku smrt.

Sam ostrakizam u izvornom obliku bio je metod političke borbe sa neistomišljenicima.

Za razliku od cancel kulture koja predstavlja ventil za marginalizovanu nižu srednju klasu i prekarijat, originalni ostrakizam su otvoreno predvodili političari - pripadnici viših društvenih krugova.

Sveprisutna pojava

Ostrakizam je veoma vidljiv na mikro nivou kada se percepira kao bojkotovanje ili ignorisanje pojedinaca od strane grupe kojoj teže da pripadaju. Navedeni ugledni socijalni psiholog ukazuje da je ignorisanje pojedinca od strane njegovog društvenog okruženja nešto što ljudi izuzetno teško podnose, a što se dešava redovno, počevši od najranijeg životnog doba.

Po njemu, žrtve ignorisanja su ili osobe koje se na nivou ličnih osobina razlikuju od usvojene norme ili (još češće i snažnije) one ličnosti za koje društvena grupa smatra da štete njenim interesima.

Tipičan rani primer je grupa dece koja se igraju - dete koje je gojazno, netipično po svojoj fizičkoj pojavi ili ponašanju ili čudno po bilo kom primenjenom dečjem merilu neće rado biti prihvaćeno u igri.

Međutim, dete koje bude ocenjeno da šteti interesima ekipe (sporo, nisko, neadekvatnog uzrasta, nespretno, nekooperativno, itd) biće otvoreno bojkotovano. Biti poslednji biran ili neizabran za sportski tim ili školsku priredbu je trauma za dete koje se na taj način po prvi put suočava sa isključenjem iz mikrozajednice.

Reakcija na izopštavanje je urođena

Istraživanja koje je tokom godina Williams sprovodio sa saradnicima pokazala su da je reakcija na bojkot drugih urođena čoveku i da on prestavlja traumatično iskustvo koje se može objektivno demonstrirati snimcima mozga na magnetnoj rezonanci. Ukoliko dugo traje, hronično izopštavanje vodi u otuđenje, kliničku depresiju i suicid.

U kojoj meri je frustracija izazvana odstranjenjem iz zajednice bolna svedoči eksperiment kojim je demonstrirano da ljudi teško podnose ekskomunikaciju čak i iz notornih grupa kojima inače ne bi ni pod kojim uslovima ni pristupili (poput Ku Klux Klana).

Biti imun na dugotrajan tihi ili otvorerni bojkot ima visoku psihološku cenu koju većina ne može da plati.

Poznat je slučaj američkog vojnog kadeta Jamesa Pelosija koji je, nakon što je uhvaćen u varanju na ispitu, ostao na akademiji, ali je morao da do diplomiranja istrpi 2 i po godine najtežih formi totalne pasivne agresije i negiranja drugih akademaca, po čemu je snimljen film The Silence.

Odakle potiče cancel kultura...

Američki naučnici, istraživači i aktivisti Gregory Lukianoff i Jonathan Haidt napisali su 2018. knjigu pod naslovom “Ušuškavanje američkog uma: Kako dobre namere i loše ideje pripremaju propast generacije” (The Coddling of the American Mind: How Good Intentions and Bad Ideas Are Setting Up a Generation for Failure). Knjiga je izazvala potres u američkim akademskim krugovima, okrivljujući ih za pojavu “ideologije prezaštićenosti” (eng. safetyism).

Prema autorima, ova ideologija kao najveću vrednost postavlja fizičku i emocionalnu prezaštićenost od svih uticaja koja je u tolikoj meri dominirajuća da potiskuje sve druge vrednosti, uključujući i slobodu govora i izražavanja, kao i prava na različito mišljenje i neslaganje (uskrsnuće verbalnog delikta).

Poseban bes levo nastrojene javnosti izazvala je teza pisaca da težnja ka prezaštićenosti stvarnih ili izmišljenih ličnih identiteta predstavla vid kongitivne iskrivljenosti koja onesposobljuje funkcionisanje individua koje prihvate ovaj način mišljenja. Desničari su to spremno dočekali, etiketirajući takve osobe “pahuljicama” (eng. snowflakes) koje su nesposobne za bilo kakav stvaran životni izazov ili poteškoću.

… i kuda ona vodi?

Safetyism nije ostao izolovan društveni fenomen, već se sa univerziteta prelio na čitav progresivistički narativ, potpomognut digitalnim medijima.

Ljudi koje je savremeni kapitalizam marginalizovao našli su u prozivanju i cancelovanju nepodobnih moćnika preko društvenih mreža odličan odušak za sopstvene životne frustracije. Predvodnici vladajućeg narativa omogućili su im da u javnom diskursu izmišljaju, grade i agresivno brane raznorazne identitete, napadajući pritom sve one koji se u tom sistemu vrednosti na pronalaze.

Na taj način, cancel kultura otkazivanja vratila se svom “pretku” - ostrakizmu, u smislu da je postala metod političkog razračunavanja, gde su Twitter i Facebook zamenili antički forum.

Udružena sa idejama progresivizma, identitetskim politikama i woke pokretom za društvenu pravdu, cancel kultura je postala moćno političko oružje kojim se sa javne i političke scene uklanjaju nepoželjni.

Kritike i ono šta sledi

Očekivano, najjači otpor kulturi otkazivanja pružaju subjekti sa desne strane političkog spekta - tradicionalisti, suverenisti, konzervativci.

Argumenti koje oni iskazuju u idejnoj i političkoj borbi protiv cancel kulture su razni: da je u pitanju manipulacija ljudima od strane moćnika (“duboke države”), da je u pitanju ponovno uvođenje verbalnog delikta i orvelijanskog zločina zlomisli, da je u pitanju forsiranje koncepata post-istine i virtuelnog prekog suda, kao i da vodi u nepovratnu polarizaciju društva koja se može završiti ozbiljnim socijalnim konfliktom.

Zanimljivo, kritike koje se upućuju sa levice u dobroj meri se poklapaju sa desničarskim, uz jednu posebnu i potpuno na suprotnom polu - da cancel kultura nije efikasna u svojoj prvobitnoj nameri “privođenja” javnih ličnosti društvenoj odgovornosti.

Tako Sarah Manavis lamentira i tvrdi sledeće: “Žrtve cancelovanja uglavnom nastavljaju sa svojom agendom i karijerom; glas mase obespravljenih ljudi (poput obojenih ili transrodnih) nije dovoljan u borbi protiv moćnika koje napadaju”.

Ovakav smer toka misli nije usamljen i ukazuje da ćemo u bliskoj budućnosti imati sve više pokušaja da se virtuelno otkazivanje nepodobnih ukombinuje sa akcijama protiv njih u realnom svetu, čemu već danas često prisustvujemo, čak i kod nas. Pritom, ne treba zaboraviti da oni koji sebe vide kao “tihu većinu” i ne pristaju na pro-levičarsku ideološku instrumentalizaciju cancelovanja neće sedeti skrštenih ruku, pogotovo što su tehnike cancelovanja u potpunosti dostupne i njima.

Cancel kultura u Srbiji

Kultura izopštavanja u Srbiji postoji, ali je uglavnom ograničena na domaće varijante “boraca za društvenu pravdu” koji su mahom aktivni na Twitteru i, u manjoj meri, na Facebooku. Za prvu njenu metu smatra se YouTuber Baka Prase koji je gnev navukao svojom seksualnom aktivnošću sa starijim maloletnicama. Takvo ponašanje donelo mu je prekid saradnje sa sponzorima njegovog YT kanala, ali broj pratilaca mu nije opao.

Skorašnji slučajevi Mike Aleksića, Branislava Lečića ili Dragana Markovića Palme koji se tiču optužbi da su navodno počinili dela protiv polnih sloboda ne poklapaju se striktno sa definicijom cancel kulture, ali je reakcija na navedene slučajeve imala jak odjek na digitalnim medijima, gde se post festum krenulo sa javnom osudom i izopštavanjem navedenih (moćnih) osoba.

Agenti i ‘katalizatori’ ovih online aktivnosti su u manjoj meri bile političke organizacije, a u daleko većoj meri levičarski orijentisani mediji, postigavši upitnu efektivnost svojih napora. Međutim, to je bila verovatno prva instanca gde je cancelovanje izašlo van domaće Twitter scene koja je odavno okaraterisana kao platforma za jalovo ocrnjivanje najraznovrsnije prirode i svakodnevno “mirkocancelovanje” među uglavnom nebitnih aktera.


Fotografije: Markus Winkler; Chris J. Davis; Sydney Sims

DruštvoInternetKultura

Dušan Katilović

Rođen je 1975, a novinarstvom se bavi od 1991. Po obrazovanju pravnik, po opredeljenju preduzetnik, inovator i ljubitelj izazova. Život ga je vodio od Lisabona do Hongkonga, skrasio se u Beogradu.