Pazi, snima se: Deset najboljih zabranjivanih filmova

Kad se nešto zabrani, odmah postaje slađe – mami nas obećanom tajnom. Sadržaji koji se zabranjuju s tajnama ipak nemaju ništa, pa se obično šalju u skrivene fioke kako bi se sačuvao moral, uglavnom lažni. Cenzori na sav glas hvale svoje postupke i traže još – neki filmovi ni danas nisu poželjni u određenim delovima sveta, najčešće zbog homoerotskih sadržaja koje vređaju nežne zenice heteroseksualnih gledalaca.

Kad se govori o zabranjivanim filmovima na ovim prostorima, obično se prvo pomisli na crni talas i bunkere koji su progutali tone filmske trake, jer su na njima bili filmovi koji su se usudili da se uhvate u koštac s tabuima. Na spisku su mnogi, na primer Dani (1963) Aleksnadra Petrovića, te WR – misterije organizma Dušana Makavejeva, ali filmski stručnjaci kažu da je bio zabranjen samo jedan – Kapi, vode, ratnici (1962).

Ovaj film se usudio da komuniste prikaže kao telesna bića koja podležu svakojakim iskušenjima. Zbog toga se našao na optuženičkoj klupi, te je brzo zabranjen. Rehabilitovan je tek 1990. godine, skoro tri decenije otkad se pojavio. Osim što je iznervirao osetljive, Kapi, vode, ratnici je započeo crni talas, a mnogi ga se i danas sećaju kao filma koji je tražio više za obične građane, a tim su putem posle nastavili i Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Slobodan Šijan, Goran Paskaljević, te drugi.

Zabranjeno filmsko voće nije samo naše – filmovi su se brisali širom sveta. Lomače su kao i obično pravila različita verska udruženja, a pomagali su im svi oni koji su mrzeli da vide sve ono što ne podnose u sebi. Umetnost oduvek trpi, ali je to nikada nije uništilo. Evo deset najboljih filmova koji su neko vreme proveli u zatvorskim ćelijama zatvorenih umova.

Fritz Lang je prvi na film doveo serijskog ubicu. To se mnogima nije dopalo, budući da tridesetih godina prošlog veka izgleda niko nije verovao u toliko veliko zlo. Horde psihopata će nas kasnije ubediti u suprotno, a to vrlo dobro rade i dan danas, samo što niko ne pokušava da ih zabrani. Lakše je s filmom.

Jedan filmski kritičar je još te 1960. godine odgovorio svima koji su mislili da bi Hičkokov Psycho trebalo da se zabrani i pokušao da objasni da film možda nije za decu, ali da nisu svi baš toliko osetljivi na šok koji dolazi s velikog platna. Cenzori su tvrdili da je sadistički, kritičari da su mnogi gledaoci srećni kad izlaze iz bioskopa.

Truffaut nam je podario jedno od najzanimljivijih prijateljstava na filmu – Jules i Jim dugo ostaju u glavama onih koji pogledaju ovaj film. Problem je, naravno za cenzore, nastao zbog Catherine koja im se pridružuje i voli ih obojicu.

Brak je zauvek stvar, to mnogi veruju i danas, pa marširaju s ikonama i prljaju ulice ionako prljavih gradova. Na žene koje se usude da žive sopstvene živote se gleda s podozrenjem – muž je za sva vremena, žena onako. Ljubavni trouglovi su za „grešnike“, za one koji ponekad pomisle da život ne mora da bude besmislena muka.

Jeste da je prepun muke i beznađa – svi su prevaranti i nema ljubavi prema bližnjem svom. Pucaju, ubijaju, kradu, sve sam kaubojski ološ. The Good, the Bad and the Ugly je zato naljutio regulatorna tela, pa se kao obrazloženje za zabranu naveo teški nihilizam koje nijedan pristojan čovek neće da gleda. Izgleda da smo postali nepristojni.

Rosemary je mlada, udata, skoro pa majka. Sve po volji moralnih duša. Nije problem u njoj, nevolja je demon, đavo ili šta već, sila koju dobri hrišćani ne žele u svojoj blizini. I to ima smisla – niko ne želi da ga muče paklene muke, ali bi ponekad trebalo da se podsetimo da je film uglavnom izmišljena stvar i da ne priziva entitete koji borave s one strane dobra.

Kubrickov kultni film nije za pred spavanje, ali znate šta – nisu ni vesti iz stvarnog sveta koji pokušava da se samouništi. Izgleda da se pre 50 godina bezbrižnije živelo, a možda samo nije bilo interneta koji nudi noćne more iz svih ćoškova sveta. A Clockwork Orange je uznemirenje koje je na premijeri bilo zabranjeno u Irskoj, Singapuru, Španiji, Maleziji, a gledaoci iz Britanije su reditelju čak slali preteća pisma. Filmski život nije lak.

Pink Flamingos je za mnoge i danas previše. Oni koji vole i razumeju (ili bar pokušavaju) Johna Watersa ga hvale i ljubomorno čuvaju kao dokaz da film može svašta. Snimljen je za nekoliko dana, a Waters je sve radio sam. Tako se rodila treš komedija, kultni naslov za ljubitelje kvir filmova ali i boginje Divine koja je mesto pronašla u mnogim njegovim filmovima. Ona je na čelu familije, vrhovni matrijarh koji mrzi sve i traži da se svi pobiju. Usput radi ono što „pristojne“ majke ne rade, što nas osvežava i danas.

Salo se i dalje opisuje kao jedan od najšokantnijih filmova svih vremena, što nije potpuno bez razloga. Ni savremeni kritičari ne mogu dobro da ga probave, pa na platformi Rotten Tomatoes ima ocenu od 70%, što i nije tako loše, ali je manje od očekivanog. Dovoljno je da se kaže da je sniman po knjizi Marquisa de Sadea, pa da se mirni uznemire. Pored toga je poslednje ostvarenje velikog Pasolinija koji je ubijen iste godine kad je film izašao.

John Hinckley Jr. je nekoliko godina nakon ovog filma rekao kako ga je baš Taxi Driver motivisao da pokuša atentat na tadašnjeg američkog predsednika Ronalda Reagana. I to je dovoljno – ljudi vole da krive filmove, knjige i video igre, lakše je da se krivac traži spolja, nego da se prizna da ljudska priroda krije i neke vrlo mračne stvari. Ponašamo se kao da je pre filma sve bilo kao u raju, kao da ljudi nisu živeli u večitom strahu od svega i svačega, najviše jedni od drugih.

Ichi the Killer je dokaz da se filmovi nisu zabranjivali samo u prvoj polovini XX veka, te da su cenzori ušli i u XXI. Sjajni Takashi Miike nikad nije nežan, u ovom filmu nikako. Nasilje je tu poput jezika bez kojeg komunikacija nije moguća, ali i britva koja ga odseca. Ranjavanje tela je teško za stomak, posebno kad je mučenje ekstremno.

Pričalo se da su gledaoci padali u nesvest, ali svašta se priča – uglavnom se laže. Priče o osetljivim gledaocima su dobra reklama, ali i povod da se nešto zabrani – ovaj film se i danas ne gleda u Maleziji i Norveškoj.

Ovo je tek kap u moru filmova koji su manje ili više razljutili čuvare morala i drugih izmišljenih stvari.

Neki su trpeli duže, drugi opet kraće, treći su samo predlagani za slanje u bunker.

Publika divlja i danas, uglavnom zbog pogrešnih stvari – filmovi se razapinju, muče, masakriraju, odstranjuju im se vitalni organi – obično oni koji podržavaju ljubav između osoba istog pola ili prikazuju junake koji nisu beli.

Protiv filmova se ratuje kritikama i lošim ocenama, jer izabrani misle da niko ne želi ono što oni smatraju nepodobnim. Ljudi ne vole promene, posebno ako im ne donose korist. Jedan od najnovijih primera je film Bros (2022) koji se u nemilosti našao zbog toga što ljudi koji se vole tu ljubav demonstriraju u krevetu.

Nevolja s njima je što nisu različitog pola, a dobro znamo da javan može da bude samo onaj seks koji prija heteroseksualnim osobama koje stolećima upravljaju svetom, uglavnom bezuspešno.