Pretrpanost informacijama: Kako mozak odvaja bitno od nebitnog?

Verovatno vam se makar jednom desilo da uzmete u ruke svoj smartfon od koga se ne odvajate, želeći nešto da uradite, pa da iste sekunde zaboravite zbog čega ste ga uzeli. Ili, još verovatnije, da krenete da uradite jednu stvar na njemu, a onda odradite nešto drugo, ali ne i ono zbog čega ste ga uzeli.

I sigurno vam se takve stvari ne dešavaju samo vezano za telefon, već i u mnogim drugim situacijama tipa… Čekajte, neko me zove… I sada ne znam šta sam hteo da kažem? Delovalo je bitno, ali sam zaboravio u trenutku…

Zvuči poznato, zar ne?

Toliko toga dopire do našeg mozga da se često zapitamo: Kako on uopšte odvaja bitno od nebitnog i ostaje fokusiran? I da li je ogroman priliv informacija glavni razlog što mozak sve češće baguje ili je problem u nečem drugom?

Previše informacija i premalo vremena

Atak na nervni sistem je u modernom dobu ogroman i logično je da nam se dešava da propustimo nešto što smo hteli da uradimo, vidimo, čujemo ili osetimo – posebno kada ima mnogo informacija koje se takmiče za našu pažnju, a naučnici su dokazali da naš mozak u proseku obradi 74 GB informacija dnevno, što onih koje su nam bitne, što onih nebitnih koje nismo u mogućnosti da izbegnemo.

S tim u vezi, postavlja se pitanje: kako obraćanje pažnje na jednu stvar utiče na to kako vidimo druge stvari i koliko vremena treba da se primeti i zapamti nešto važno?

Šta nam skreće pažnju?

Neuronaučnici su otkrili da mozak za rešavanje ovog problema koristi trik kako bi obratio pažnju na jednu (bitnu) stvar,ali se često desi propust, pa ono na šta želimo da obratimo pažnju ne bude ono što na kraju primetimo, uprkos našim naporima da tako bude.

Istraživanja u mnogim oblastima neuronauke dokazala su da je mozak stvoren da uči i prilagođava se svetu koji se konstantno menja. Kako su naši preci razvili veći mozak i počeli da se ponašaju više kao ljudi kakvi smo danas, njihove moždane oblasti odgovorne za gledanje, slušanje ili osećanje sveta zauzimale su sve važniju ulogu.

Ta područja mozga uče iz iskustva i postaju sve bolja u uočavanju događaja koji su nam zaista važni ili značajni, kao što su pretnje (na primer, pas koji reži) i prilike (neka gastronomska poslastica, na primer).

Ako se naša čula fokusiraju na stvari koje su važne, a koje neuronaučnici nazivaju metama, i ignorišu one nevažne, koje nazivaju distraktorima, to nam pomaže da budemo fokusirani, zapamtimo važne informacije i učimo iz grešaka, kao i uspeha.

Mozak ima trik za uočavanje važnih događaja u brzom toku, tako što odabere nekoliko stvari koje vidimo ili čujemo i pažljivije ih ispita kako bi im dao smisao. To nas sprečava da budemo preplavljeni svim stvarima koje atakuju na naša čula. Primera radi, kada kucamo nešto na laptopu u tihoj kancelariji, mi ignorišemo cvrkut ptica ili zvuk automobila koji dopiru spolja, obaveštenja putem e-pošte na istom tom laptopu i mnoge druge stvari u želji da završimo posao na koji smo se fokusirali.

Selektivna pažnja

Selektivna pažnja je termin koji istraživači koriste za proces obraćanja pažnje na samo nekoliko stvari koje primećujemo svojim čulima. Za neuronaučnike, obraćanje pažnje ima dva dela: izdvajanje važnih stvari iz toka informacija koji neprestano ulaze u naša čula i zaštita tih važnih stvari od onih koje smatramo manje važnim u datom trenutku, a kojih je u digitalnom dobu previše.

Sve više različitih medija koristimo da učimo o svetu i ostanemo u kontaktu sa drugim ljudima – radio, novine, televizija, internet, filmovi... Naši tableti, mobilni telefoni i računari pomažu nam da koristimo ove medije i svake godine su sve brži. Unapređujemo digitalnu brzinu kako bismo iskusili više stvari odjednom i bržim tempom. U stvari, nerviramo se kada nam se ekran zamrzne i ništa se ne pomera. I to nije dobro.

Imati pametne telefone i tablete na raspolaganju sve vreme izaziva selektivnu pažnju mozga na potpuno nove načine. Ove tehnologije stvaraju okruženje u kojem stalno brzo uključujemo i isključujemo pažnju, između važnih i nevažnih stvari.

Zamislite da putem Gugla tražite odgovor na neko važno pitanje, za posao ili ispit - to je stvar na koju se morate fokusirati, jer vam je važno. Da bi vaša pretraga bila nesmetana, korisno je da se ne bavite drugim, u odnosu na taj zadatak, nevažnim stvarima, kao što su oglasi koji se pojavljuju na veb lokaciji koju proučavate ili tekstualna poruka na vašem smartfonu.

Sa druge strane, može se dogoditi da vam zazvoni telefon ili “zakrče creva”, pa da se vaš fokus, odnosno pažnja, prebaci na telefon ili osećaj gladi. Ove stvari deluju kao izazivač problema ili distraktor koji nas odvlači od mete tj. primarnog zadatka koji želimo da obavimo. Dakle, neki događaji nas ne ometaju mnogo, na primer vetar koji duva u drveće, dok ima i onih koji to čine, na primer ako neko izgovara naše ime u susednoj prostoriji. Zašto je to tako?

Na šta mozak voli da obraća pažnju?

Dugo vremena istraživači neuronauke smatrali su da je „pažnja“ nešto što se najbolje razume kada osoba radi zadatak, kao što je pokušaj čitanja dok sluša muziku. Vilijam Džejms, koji je napisao prvu knjigu o modernoj psihologiji, opisao je pažnju na sledeći način:

Fokusiramo se na jednu stvar dok ignorišemo druge.

Njegova definicija za proučavanje pažnje koristi se i danas. Primera radi, u laboratoriji neuronauke ljudima je, u kontekstu testiranja njihove pažnje, dat zadatak da gledajući u ekran računara na kome se smenjuju različiti oblici, slova, reči ili tačke pritisnu dugme što je brže moguće, ali samo kada primete određeni objekat, npr. crveni trougao. Istraživači su otkrili da se ljudski mozak fokusira na taj objekat koristeći nekoliko oblasti mozga koje rade zajedno. Ove oblasti potom daju podsticaj delovima mozga čiji je posao da detektuju ono što nam je u datom trenutku važno.

U stvarnom svetu, van laboratorije, naš mozak konstantno procenjuje važnost stvari na koje obraća pažnju. Neuronaučnici su, pritom, otkrili da ako je nešto veoma dobro ili veoma loše onda se regioni mozga koji nam pomažu da znamo šta je dobro ili loše udružuju sa regionima mozga koji nam pomažu da obratimo pažnju. Zajedno, ove oblasti mozga osiguravaju da ne previdimo zaista važne stvari. Primera radi, u masi ljudi sa kojom se mimoilazimo na ulici, trebalo bi najpre da uočimo onu koja nam se osmehuje ili onu koja besno stremi ka nama da nas povredi.

Međutim, ispostavilo se da je potrebno vreme da se ovi različiti delovi mozga udruže i fokusiraju na važne stvari: ako prelazimo ulicu na prometnoj raskrsnici, kada nas nešto ometa, ometanje može da nam skrene pažnju sa ulice na nešto drugo izvan nje taman onoliko vremena koliko je dovoljno automobilu da nas pregazi! Dakle, naš mozak treba da uravnoteži našu pažnju prema zanimljivim i privlačnim događajima (naš prijatelj sa druge strane ulice) sa pažnjom na zadatak (bezbedno prelaženje ulice). Pažnju možemo zamisliti kao bankovni račun, gde trošenje na jednu stvar ostavlja malo manje na računu za potrošnju na druge stvari.

Šta može da omete našu pažnju?

Još jedno važno pitanje je: da li smo lošiji u fokusiranju pažnje nakon što vidimo neki dopadljiv i zanimljiv distraktor, kao što je slika ukusne hrane, voljene osobe, omiljenog sportiste ili glumca?

Neuronaučnici su sproveli istraživanje i sa tim u vezi tako što su učesnicima pre zadatka koji bi trebalo da urade pokazivali slike koje su različite po emocionalnom sadržaju, najpre neke dosadne, a u drugom krugu zanimljive. I otkrili su da nakon što su videli zaista zanimljivu sliku, ljudi su lošije obavljali zadatak koji im je dat.

Odraslima je trebalo pola sekunde duže, a deci čitavu sekundu duže kada su prvo videli zanimljivu sliku, u poređenju sa onima kada su videli dosadnu sliku. To znači da mozak ima poteškoća da otpusti nešto što nam je privuklo pažnju na pozitivno uzbudljiv način.

Šta ako treba da uključimo i isključimo pažnju?

Idealno bi bilo kada bi mogli brzo da uključimo i isključimo pažnju, tako da lakše vidimo sledeću metu, pa sledeću, i sledeću… Ali, da li je to moguće?

Ometanje pažnje veliki je problem, posebno kada moramo brzo da reagujemo. Ponekad bismo voleli da možemo da se fokusiramo na nešto važno što smo upravo videli i razmišljamo o tome (meta), ignorišemo nešto što već znamo (distraktor), zatim ponovo izaberemo nešto zanimljivo (druga meta) i ignorišemo ono što dolazi posle (još jedan distraktor) i tako dalje. Ispostavilo se da je ovo brzo uključivanje i isključivanje pažnje posebno teško za mozak.

Dobar primer problema koji nastaju usled brzog prebacivanja između meta i distraktora je takozvani efekat treptanja pažnje. Efekat treptanja pažnje se dešava kada pokušamo da pronađemo dve stvari, na primer, u brzom nizu slika ili u video snimku. Kada se dve stvari dogode brzo jedna za drugom, ali sa nečim ometajućim što se pojavljuje između njih, onda mozak često promaši drugu od dve stvari koje smo želeli da pronađemo. Efekat treptanja pažnje se dešava kada se od nas traži da vidimo važne stvari koje se s vremena na vreme javljaju usred brzog toka drugih, nevažnih stvari.

Neuronaučnici su u pomenutom istraživanju koristili nekoliko različitih verzija zadatka u okviru kojih je trebalo uočiti dve mete ometane sa više distraktora i otkrili su da je naša sposobnost brzog prebacivanja između važnih i nevažnih stvari najgora kada postoji jedan distraktor u vremenu između dve mete.

Naime, učesnici imaju manje poteškoća da primete drugu metu kada sebi damo dovoljno vremena, predstavljajući više od jedne nevažne slike između dve mete. Još jedna dobra vest je ta što ako spojimo mete učesnici ih dobro detektuju. Međutim, postaje teško kada moramo brzo da idemo napred-nazad između primećivanja i ignorisanja stvari. Koristeći uređaj koji prati električne moždane talase kada su učesnici obavljali ovaj zadatak, istraživači su otkrili mogući razlog za taj problem. Kao što je već rečeno, pažnja  funkcioniše poput bankovnog računa kome je potrebno vreme da se popuni kada novac nestane. Ako povučete svu svoju pažnju da biste se fokusirali na prvu metu i ignorisali sledeću nevažnu stvar, račun pažnje se ne može popuniti dovoljno brzo i onda mašimo sledeću metu.

Drugim rečima, obraćanje pažnje mnogo zavisi od toga koliko se brzo stvari oko nas menjaju tj. ona popušta kada pokušavamo da nateramo mozak da obrađuje mnogo informacija velikom brzinom.

S tim u vezi, neuronaučnici su došli do najvažnijeg zaključka da je brzina zapravo najveći i najsnažniji distraktor naše pažnje te nam preporučuju da ukoliko želimo da ostanemo fokusirani, moramo malo usporiti tempo, jer suviše kratko egzistiramo u digitalnom dobu da bismo mogli da kažemo da će naš mozak ostati neoštećen (pre)brzim funkcionisanjem koji mu je nametnulo, a i mi zajedno sa njim.