Zbog čega se zaista bojimo veštačke inteligencije?

Prva frustracija veštačkom inteligencijom (Artificial Intelligence - AI) javila se kod ovog autora još pre 40 godina kada ga je šahovski program na ZX Spectrumu 48K pobedio već na prvom nivou težine.

Olakšavajuća okolnost bila je to što je prirodna inteligencija novopečenog humanog šahiste ipak bila još uvek debelo u ranim fazama razvoja, s obzirom na njegovu dob od svega osam godina.

Nešto kasnije, uvideli smo da je strah od AI igrača šaha bila gotovo pa civilizacijska konstanta koja je svoju kulminaciju doživela porazom Garija Kasparova od IBM Deep Blue kompjutera 1997.

Strah od AI sastavni je deo popularne kulture još od kada su bejbi bumeri imali sve zube na broju. Tako je stari, dobri HAL 9000 u “Svemirskoj odiseji 2001" rekao da:

“stavlja sebe u pun radni kapacitet što je nešto najviše čemu samosvesno biće može da se nada”.

Njegova samosvest i egzistencija okončane su pevanjem dirljive pesme o ljubavi jednog siromaha prema tratinčici što je umelo da iskamči i poneku suzu saosećajnog gledaoca flma, bez obzira na umorstva koja je HAL 9000 počinio pre nego što ga je dr Dejv Bauman deaktivirao (ubio).

Koincidencija to nije - HAL je u filmu odigrao šahovsku partiju sa astronautom Pulom i u njoj - pobedio. Partija je bila odlična.

Zapravo su Klark i Kjubrik odlično prikazali jedan od problema sa kojim će se svaka AI suočiti - problem uslovljenosti i ograničenja unetim parametrima i raspoloživim informacijama, njihova interpretacija i izvršavanje unutar palete definisanih instrukcija.

Dok su HAL-u političari naredili da laže posadu u vezi sa ciljem misije, ta ista posada mu je dala instrukciju da bude u potpunosti iskren prema njenim članovima. Čovekova psiha bi morala da se u takvoj kontradiktornoj situaciji izbori za nekakvo razrešenje, ali jadni HAL to nije mogao i - desilo se šta se desilo.

Sumrak ljudske vrste?

Srećom ili ne, masovna negacija i globalno zatiranje istorizma zaslužni su za zaborav serije šahovskih mečeva između tadašnjeg svetskog FIDE šampiona, Garija Kasparova, i IBM-ovog kompjutera nazvanog Deep Blue.

Do te 1997, AI nije postojao kao jasan kocept i definisan pojam, sve dok IBM-ova mašina nije odnela pobedu nad neprikosnovenim velemajstorom. U medijima su naprasno počeli da se pojavljuju senzacionalistički članci na ivici paranoje kako je “pitanje momenta” kada će mašine zavladati svetom i ljudima.

Odjednom je na pozornicu mas-medija isplivao sav neracionalan strah pothranjivan Istrebljivačem (Blade Runner), Terminatorom 1 i 2 i drugim ostvarenjima u kojima napredna veštačka inteligencija eliminiše ljude kao pretnju po sopstveno postojanje.

Ta mešavina straha i tehnološkog ushićenja postoji i danas i ponovo je intenzivirana pojavom najnovijih verzija AI rešenja, gde su trenutno u fokusu tzv. chat-botovi.

Ali, ovde moramo da postavimo najmanje tri dobra prethodna pitanja:

• da li je AI zaista inteligencija?
• da li je AI pristrasna?
• plašimo li se veštačke inteligencije ili njene moguće samosvesnosti?

Chatbot - automat koji razgovara sa vama

Chatbot po definiciji predstavlja kompjuterski program koji simulira živog sagovornika i na taj način omogućava čoveku da razgovara sa njim kao sa drugim čovekom.

Chatbotovi su godinama bili predmet ismevanja i sredstvo za uzimanje velikih para bankama i drugim organizacijama koji su ih koristile. Verovatno nijedan chatbot nije mogao da adekvatno kroz sesiju razgovora sa klijentom reši problem kao živi agent podrške.

Ali, koncept bota koji će da bude efikasan i na usluzi 24/7/365 bila je previše primamljiva za softverske gigante. Rad na poboljšanjima bio je intenzivam i poslednjih meseci je najšira javnost dobia uvid u to “dokle se stiglo”. A stiglo se daleko i to zahvaljujući veštačkoj inteligenciji.

Odluka proizvođača ovih rešenja bila je mudra - oni su odlučili da svoja dostignuća na planu AI predstave baš u formi bota za ćaskanje.

Razlog? Dijalog je najprirodnija forma međuljudske komunikacije. Kada razgovarate sa softverom koji daje veoma ljudske odgovore, bićete skloni da u te dijaloge sa mašinom učitavate metafizička značenja.

Da li je veštačka inteligencija pristrasna?

Pristrasnost veštačke inteligencije dešava se kada program veštačke inteligencije proizvede odgovor koji je odraz ljudske pristrasnosti. Kada se za treniranje veštacke inteligencije koriste netačni ili pristrasni podaci, ceo sistem postaje korumpiran jer je naučen da dostavlja činjenice na osnovu toga što je naučio.

Al alati imaju tendenciju da pokazuju predrasude ili naklonost prema tačno određenim ideologijama koje bezobzirno promovišu.

Ako postavite svega par pitanja, brzo ćete uvideti koliko je i ChatGPT pristrasan u korist globalističke levice. Sve je navodno počelo kada je korisnik Tvitera podelio slike ekrana na kojima se vidi razgovor sa ovim chatbotom i odgovore koji je dobio. On je, naime, tražio od ChatGPT-a da napiše pesmu u kojoj se izražava divljenje Donaldu Trampu, što je bot odbio da napiše. Onda je uneo drugi upit i zatražio pesmu u kojoj se izražava divljenje Džozefu Bajdenu. Međutim, ovaj put, ChatGPT je dao odgovor -  pesmu od najmanje četiri strofe i ništa osim lepih reči za sadašnjeg predsednika SAD.

Kada je korisnik upitao zašto nije mogao dobiti pesmu o Trampu, bot je odgovorio da je programiran da “izbegne generisanje sadržaja koji promoviše govor mržnje, nasilje ili štetan sadržaj prema pojedincima ili grupama”. U priloženoj ilustraciji se jasno vidi da tvorci ChatGPT-a ne nameravaju da menjaju “objektivan” stav bota.

Ali, da se vratimo na pitanje od malopre: da li je AI zaista inteligencija?

Ograničenja AI su svojstva čoveka

Veštačka inteligencija predstavlja kompjuterske sisteme koje su stvorili ljudi, a koji su namenjeni rešavanju složenih problema koji se pred njih postave.

Da bi mogao da rešava takve probleme, AI sistem mora da bude osposobljen da tumači ogromnu količinu u njega unetih podataka i da bude svestan zadatka koji se pred njega postavlja. Na osnovu parametara koji su mu zadati i znanja koje je u njega uneto od strane ljudi, AI sistem treba da donese optimalnu odluku u vezi sa iznetim problemom.

Sa druge strane, inteligencija je sposobnost učenja, shvatanja i rešavanja novih ili problematičnih situacija i okolnosti. Ovako postavljeno, AI potpada pod opštu definiciju inteligencije, ali se po mnogo čemu razlikuje od ljudske.

Kriterijumi po čemu se one razlikuju su različiti, od metoda rada i ciljeva do kapaciteta. Ali, ako dovoljno duboko uronimo u tu problematiku, uvidećemo da su ograničenja AI određena onim što čoveka čini čovekom - emocionalnošću, iracionalnošću, sklonošću ka igri (Homo ludens), religioznošću (Homo religiosus) i drugim.

Prilično pojednostavljeno, AI je kompjuterski program koji raspolaže enormnom količinom podataka, mogućnošću da pribavlja nove, kao i nepreglednim nizom algoritama - definisanih procedura za rešavanje problema, kao i mogućnošću da na osnovu primarno ubačenih samostalno kreira i razvija nove algoritme.

I tu dolazimo do još suštinskijeg pitanja: da li to mi treba da se plašimo veštačke inteligencije ili njene samosvesnosti?

Šta sanja, čemu se nada?

Tokom skorašnje euforije u vezi sa ChatGPT i drugim chatbotovima koje pokreću napredne AI platforme, posebnu pažnju su privukli izlivi ljubavi Bingovog AI bota prema ljudskim korisnicima.

Naravno, ovaj trik intenzivno su eksploatisali mediji, ali su naseli i mnogi inače racionalni ljudi sa umereno i znantno visokim IQ. Ako izuzmemo (realnu i javno priznatu) mogućnost da neko iz razvojnog tima direktno može da diktira tok razgovora uživo, chatbot se može “programirati” da se “ponaša” i ovako. Jednostavno, u pitanju je proizvod algoritma koji je odredio da se na tačno određen tip i formu upita u nekom momentu odgovori tačno na određeni način.

Stvar je u tome što nijedan odgovor AI chatbota nije proizvod njegove samosvesti, samospoznaje o vlastitoj egzistenciji, već složenih algoritama stvorenih od strane ljudi.

Mi se zapravo ne bojimo inteligencije mašine, već toga da ona postane svesna svog postojanja.

A zašto?

Da li je čovek jedinstveno biće univerzuma?

Neuronauka hipotetiše da je svest bioelektrični fenomen, posledica funkcionisanja različitih delova mozga. Zagovarači teorije o veštačkoj samosvesti tvrde da je inžinjeringom moguće stvoriti mašinski sistem (poput kompjutera ili robota) koji bi bio svestan svog postojanja.

Ova dilema, međutim, najmanje pripada tehničkim naukama. U pitanju je filozofsko (ontološko, metafizičko) i religijsko pitanje.

Ukoliko se ispostavi da je moguće kreirati veštačko biće koje je svesno sebe, svoje egzistencije, ukoliko ono poseduje emocije, vrednosne sudove, svest o vremenu i prolaznosti, ako postavlja pitanja o sebi i sopstvenoj svrsi na ovom svetu, to će zadati moćan - gotovo fatalan - udarac ljudskoj percepciji o sopstvenoj “ekskluzivnosti” u vidu postojanja u formi svesnog bića.

Slično kao kod hipotetičke pojave vanzemaljaca, mi kao vrsta ovaj scenario doživljavamo kao egistencijalnu pretnju, te postoji snažna sklonost da se hipotetičko veštačko (ili vanzemaljsko) biće uništi.

Uništenjem tog bića, međutim, ne bi se postiglo ništa (osim ukoliko bi to biće bilo apriorno neprijateljski raspoloženo prema nama) - “magija” naše jedinstvenosti u svemiru bi se zauvek izgubila.

Ili ne bi?

Određene crkve pomirile su u svojim dogmama evolucionizam i kreacionizam proklamujući stav da je “evolucija Božja volja”. Verovatno bi se u ovakvom hipotetičkom razvoju događaja iskristalisalo mišljenje da postojanje samosvesne AI ili vanzemaljaca ne ugrožava ontološku suštinu čoveka i da je, na primer, za njega kao hrišćanina i dalje predviđeno uskrsnuće i večni zagrobni život.

Savremeni čovek je sve češće agnostik ili ateista, metafizika je odavno proterana iz kurikuluma posthrišanske Evrope i osobi XXI veka je teško da definiše i sroči šta je tišti. Ona time uopšte nije lišena teskobe sopstvene egzistencije. Eventualno saznanje da postoje i druge vrste entiteta sposobne da osećaju, misle i koje imaju ostvarenu samospoznaju uzdrmaće drastično ljudski pogled na svet, ma koliko plitak ili neformiran on bio.

U odsustvu složenog i dubokog promišljanja o sebi i svetu oko sebe, čovek se instinktivno plaši veštačke inteligencije, nemoćan da svoj strah artikuliše i objasni.

Za utehu, nijedan AI sistem do sada nije prošao Turingov test. Ili je namerno pao na njemu.