Privatizacija oronulih simbola Beograda

Privatizacija oronulih simbola Beograda

Centar “Sava”, Palata “Beograd” i zgrada Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda (BIGZ). Šta spaja ove tri znamenitosti Beograda?

Dušan Katilović
Dušan Katilović

Od u početku nevoljene “gradske dece”, postale su “gradske miljenice” i to tek onda kada su njihovoj egzistenciji zapretile tržišno-tranzicione sile XXI veka. I dok je javnost bila mahom ravnodušna tokom njihovog višedecenijskog propadanja, njihova privatizacija bila je okidač za prave, ali i krokodilske suze gradske čaršije.

Zdravo 👋 Želimo ti dobrodošlicu na Glavne 🖖

Upravo čitaš javno dostupnu priču. To znači da je ona objavljena pre najmanje 3 meseca. Ako ti se sviđa i želiš da čitaš naše novije članke - pozivamo te da se učlaniš u Glavne. 👈

🥁 Svi novi tekstovi su prvih 30 dana dostupni samo uz plaćenu članarinu!

Plaćena članarina omogućava nam da nastavimo da objavljujemo kvalitetne priče na raznovrsne teme, bez opterećivanja sajta banerima koji ometaju čitanje. Uz mesečnu članarinu nižu od 6 šoljica kafe u kafiću, nadamo se da ćeš odlučiti da na ovaj način podržiš naš rad...

Udovica zlatnog doba

Poslovično “zlatno doba” za Grad Beograd vezuje se za period kada je na njegovom čelu bio Branko Pešić (1965 - 1974). Lista građevinskih i arhitektonskih poduhvata koje je lično inicirao ili kao gradonačelnik nadzirao je dugačka i impozantna, a posebno mesto među njima svakako zauzima Palata “Beograd”, poznata među sugrađanima jednostavno kao - Beograđanka.

Znameniti imenjak gradonačelnika, arhitekta Branko Pešić, dobio je 1969. godine od tadašnjih socijalističkih vlasti odrešene ruke za projekat višenamenskog oblakodera koji će biti pozicioniran u samom srcu grada, na tromeđi triju centralnih gradskih opština - Savskog Venca, Vračara i Starog Grada. Nakon pet godina izgradnje, na uglu (tadašnjih) ulica Maršala Tita i General Ždanove nikla je u to vreme najviša zgrada na Balkanu.

Umilni nadimak koji danas nosi, zgrada nije dobila odmah po svom nastanku. Soliteri sa crnim krovom uobičajeno su bili nazivani “crnim udovicama” i ta etiketa nije mimoišla ni ovaj potpuno crni objekat Belog Grada.

Kao izraz moći administrativnog centra jedne države koja je tada doživljavala svoj zenit, Beograđanka je istupila iz kolotečine jugoslovenskog brutalizma, postavši domaće obeležje postmoderne i internacionalnog stila u arhitekturi.

Nadiranje preko Save

“Prednost” autoritarnih režima je (kvazi) efikasnost jer vođa ne mora da svoj naum provlači kroz institucije ili mu one bez oklevanja i formalno izlaze u susret. Josip Broz Tito se tako 1975. godin tokom svog učešća na završnom zasedanju Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju u Helsinkiju (današnji OEBS) bezbrižno svečano obavezao da sledeća sesija Konferencije bude održana u Beogradu.

Pre 46 godina, međutim, glavni grad nije imao nijedan kongresni centar, te ga je valjao napraviti. Rok je bio više nego kratak - manje od dve godine. Inžinjeru arhitekture, Stojanu Maksimoviću, dat je svega jedan mesec za izradu idejnog rešenja, a sama izgradnja trajala je 11 meseci.

Novostvoreni Centar “Sava” bio je impozantan po svemu - gabaritima, lokaciji, monumentalnosti i izuzetnoj multifunkcionalnosti. Stvoren svega nekoliko godina posle mosta “Gazela”, Centar “Sava” je bio gigantski iskorak Grada na levu obalu Save (uz susedni i Sava centru komplementarni hotel “Interkontinental”). Iako je Novi Beograd tada još uveliko bio radnička spavaonica, moglo se nazreti da će središte poslovnog života metropole jednoga dana biti upravo na toj obali reke Save.

Njegov idejni autor imao je zanimljiv i praktičan odnos prema svom delu. U antologijskom intervjuu “TV Novostima” iz 1980. gde je izvanredno anticipirao današnji urbanistički haos grada (ali i “Beograd na vodi”), izjavio je o Sava centru sledeće:

Sigurno je da prema njemu ne treba gajiti neko strahopoštovanje, da ga ne treba čuvati onako kako se čuvaju muzeji ili galerije”.

Nekih 40 godina kasnije, tržišne okolnosti će njegove reči uzdići na nivo nepobitne istine.

Treći u triju “tranzicionih gubitnika”

Treću arhitektonsku znamenitost koju ćemo pomenuti je zgrada Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda - BIGZ-a. Delo arhitekte Dragiše Brašovana je najpoznatija građevina sagrađena u stilu moderne u Beogradu. Proživljavajući burnu istoriju dugu gotovo čitav jedan vek, BIGZ je u poslednje vreme bio stecište alternativnih umetnika i neformalnih stvaralaca koji su u ovom prostoru imali slobodu i inspiraciju, mahom neopterećene tržišnim uslovljenostima.

Ono što se dešava zgradi BIGZ-a je zapravo njegov ulazak u krajnji stadijum džentrifikacije beogradskih savskih obala, čiji je talas pogodio mnoge evropske metropole, menjajući iz korena njihovu prirodu i percepciju. Neformalnu tranziciju proleterskih i industrijskih kvartova u okupljališta skvotera, anarhista, alternativnih umetnika i drugih ljudi na marginama mainstream društva sledio je dolazak predstavnika krupnog kapitala koji monetizuju novi hajp nekada ruiniranih gradskih područja.

Kada bude rekonstruisana, ova monumentalna građevina prihvataće, umesto ljudi u poderanim farmerkama i radnim kombinezonima, srpske neo-japije u skupim odelima. Da li je to progres ili nije, odrediće sami građani, a zgrada će nastaviti da živi nakon što su joj tokom vremena propadanja pretil mračni scenariji, bez obzira na njen formalni zakonom zaštićen status.

Dolaskom novih generacija, stvaranjem novih znamenitosti, sve tri postale su out, toliko demode da bi možda bile čak i srušene da nisu formalno ili neformalno zaštićeni simboli beogradskog istorijskog nasleđa.

Zbog čega Beograđani teško prihvataju nove arhitektonske znamenitosti?

U razgovoru sa arhitektama i istoričarima umetnosti, saznali smo da jaz između arhitektonskog ukusa struke i opšteg građanstva - needukovanost, o čemu je odlično u svom blogu pisao Marko Stojanović. Iako je u gradu u poslednjih nekoliko decenija podignut značajan broj umetnički i zanatski vrednih objekata, šira javnost nije umela da ih prepozna, pa samim tim ni prihvati kao nadogradu sopstvenog urbanog identiteta.

Javni diskurs u vezi sa gradskom arhitekturom opterećen je tzv. istorizmom i dekorativizmom koji su u struci odavno napuštena stajališta. Da budemo jasniji - građani (čak i oni sa završenim visokim školama i solidnim opštim obrazovanjem) kao lepo vide isključivo ono što je građeno u stilu akademizma, art dekoa, secesije ili neovizantizma. Još jednostavnije - od te publike možete čuti da “ništa vredno pomena nije sagrađeno još od tridesetih godina prošlog veka”.

Ako na to dodamo ukus nouveau riche top tranzicionih dobitnika”, a koji se uglavnom svodi na bezobzirni kič, ne treba da nas čude mišljenja koja se bez stida obznanjuju, a manifestuju se pozivima na rušenje i uklanjanje simbola Beograda koje smo ovde pomenuli. Sa druge strane, istorizam i kič mogu lepo da “komuniciraju”, što smo imali prilike da vidimo na primeru “antičkog” Skoplja od stiropora, a u dobroj meri i u kontra-estetici spomenika koji u posednje vreme niču po Beogradu.

Nekako nam se nametnulo i naredno pitanje: ako Beograđani zaista tako teško prihvataju nove građevinske znamenitosti, zašto još teže prihvataju bilo kakvu njihovu promenu?

Prodaja kao moguće rešenje

Gradski oci godinama su iznosili tvrdnje da su troškovi tekućeg održavanja previsoki, a da se investiciono održavanje - ne isplati. Zamenik gradonačenika, Goran Vesić je tako izjavljivao da se “grad odlučio na takav korak zato što Sava centar u ovom trenutku donosi samo gubitke”. Isti narativ korišćen je i za Palatu “Beograd”, dok je razlog za prodaju i rekonstrukciju BIGZ-a nađen u činjenici da je trenutni dizajn prostora takav da polovinu čine komercijalno neupotrebljivi hodnici i stepeništa. Spas se, dakle, potražažio u prodaji.

Oponenti prodaje argumentaciju su zasnivali na uverenju da bi ‘prosvećena ruka’ javne vlasti bolje upravljala objektima od ‘nevidljive ruke’ tržišta, da postoji rizik od njihove pogrešne prenamene i da je cena koja se traži (i koja je dobijena) - preniska.

U žustrim i diskusijama punim isključivosti. često se prenebregavalo da je u svakoj od triju zgrada kucala bomba nehotično tempirana još prilikom njihovog projektovanja, a koja je morala da eksplodira u novim tržišnim i društvenim okolnostima.

Sindrom bolesne zgrade i drugi problemi

Spisak primedbi ljudi koji rade i borave u poslovnoj kuli Beograđanke je dugačak. Iako su sve njene kancelarije danas zauzete, njeni stanari su uglavnom razne državne i gradske institucije koje nisu mogle da utiču na izbor gde će biti smeštene. Osoba zaposlena u njoj susreće se sa sledećim nevoljama, od ulaska do izlaska iz objekta:

  • Dolazak kolima na posao je nešto između noćne more i nemoguće misije. Neverovatno, ali Beograđanka nema nijedno parking mesto! Garaža preko puta u Masarikovoj, sve i da je besplatna, izvesno je najopterećenija javna gradska garaža gde se na parking mesto čeka ispred ulaza i po pola sata;
  • Ulazak u zgradu označava čekanje na lift, što može da potraje… pa, takođe nekih pola sata. Ono što mediji koji su navodili liftove kao ogroman problem zgrade nisu znali ili hteli da znaju je da su liftovi pre nepunh 15 godina kompletno renovirani. Pošto problem time nije bio rešen, uzrok je postao kristalno jasan i banalan - liftova naprosto nema dovoljno;
  • Kada konačno dođe na svoje radno mesto, zaposleni počinje da trpi posledice činjenica da Beograđanka pati od sindroma bolesne zgrade. Loše održavana centralna ventilacija iz koje vrebaju virusi i bakterije, podni itisoni i nikad nezamenjene zidne obloge (tapete) nepodnošljivi za osobe sa alergijama i loše osvetljenje uzrokuju ozbiljne zdravstvene probleme i loše raspoloženje.

Skupa struja!

Da je Sava centar u ozbiljnim finansijskim problemima, javnost je saznala putem marginalnih vesti u medijima pre šest godina. Tada je, naime, ovom objektu isključena struja zbog duga od (tadašnjih) 30-tak miliona dinara.

Razmere problema kongresnog centra koji je u očima neupućenih fantastično radio, s obzirom na brojne koncerte i druge manifestacije koji su se održavali u njemu bez prestanka, otkrio je projekat energetske sanacije sedam velikih beogradskih preduzeća iniciran 2016.

Objekat sagrađen pre više decenija dobio je neslavni epitet naj-rasipnika među rasipnicima energije: njegov sistem grejanja više nigde ne postoji, fasadna stakla su još pre dve ipo decenije izgubila svu svoju funkciju – zimi više ne zadržavju toplotu, a leti ne štite od sunca.

Sijalica sa užarenim vlaknom ima oko 100 hiljada, a mesečni račun za struju je višemilionski, koliko i za grejanje. “Projektom bi prvenstveno trebalo rešiti problem grejanja zato što su troškovi izuzetno visoki. Objekat je građen u vreme kada se o energetskoj efikasnosti nije uopšte razmišljalo, kada je energija bila mnogo jeftina“, izjavio je tadašnji direktor Sava centra, Dragan Grgurević.

Nekorisni prostor i devastacija

Da se ideološki elementi u arhitekturi mogu kasnije pokazati kontraproduktivnima u čisto pragmatičnom smislu svedoči i zgrada BIGZ-a. Njen projektant, Dragiša Brašovan, bio je pod jakim uticajem totalitarnog monumentalizma fašističke Italije i nacističkog Trećeg Rajha i pod njim je stvorena zgrada državne štamparije koja je trebalo da bude samo jedna u nizu impozantnih građevina koje bi se protezale čitavim Savskim amfiteatrom, od podnožja Kalemegdanske tvrđave do Čukarice.

Monumentalitzam i ideološki obojena pompeznost investitora neretko negativno utiču na pragmatizam - u dobu hiper-kapitalizma, podatak da ova građevina ima čak 10.000 kvadratnih metara “beskorisnog” prostora hodnika i stepeništa jasan je indikator da će prva mera novog vlasnika biti “optimizacija prostora”.

Devastaciju fasade i enterijera nekretnine pratila su dva paralelna i oprečna trenda - kontroverznih (pre)prodaja među tajkunima i bezimenim “krajnjim vlasnicima”, ali i kreiranje centra alternativne kulturne scene velegrada, čime je prostor taj epitet preuzeo od Doma omladine.

Under (Re)construction

Zamršeni tokovi kapitala bili su izazov i inspiracija za predstavnike istraživačkog novinarstva i uočljivo je da postoji mnogo više otvorenih finansijskih pitanja u vezi sa pomenutim zgradama nego odgovora.

Pa ipak, njihov prelazak u ruke privatnih vlasnika trebalo bi da im udahne novu svežinu. Ukoliko njihove arhitektonske i urbanističke vrednosti budu sačuvane kako je obećano, na dobitku bi trebalo da budu svi, uključujući i građane. Privatni kapital će bez sumnje poslove završiti efikasno, revitalizujući objekte koji su deo našeg identiteta, ali koji su decenijama beznadežno propadali.


Fotografije: Bigz 1; Bigz 2; Beograđanka; Sava centar; Beograd

EkonomijaPoslovanjeKultura

Dušan Katilović

Rođen je 1975, a novinarstvom se bavi od 1991. Po obrazovanju pravnik, po opredeljenju preduzetnik, inovator i ljubitelj izazova. Život ga je vodio od Lisabona do Hongkonga, skrasio se u Beogradu.