Šta je nama naša 68. dala? (Građanski protesti - 2. deo)

Bogdan Petrović
Bogdan Petrović
Draga deco, zapamtite kakvi ste danas, jer nećete moći takvi da budete celog života. Danas ste najlepši i najuzvišeniji u svom životu. Koliko se toga budete sećali, toliko ćete biti dobri.

Ovim rečima se, između ostalih, Desanka Maksimović obratila studentima koji su juna 1968. godine protestovali u centru Beograda, uporedo sa milionima njihovih kolega širom Evrope i sveta. Njene reči su u datom trenutku predstavljale podršku, a danas ih možemo tretirati kao proročke.

’68. u fiokama naše istorije

Osvrćući se na građanske i studentske proteste u Beogradu, one iz juna 1968. možemo posmatrati kao jedne od najznačajnijih, ako ne i najznačajnije, makar zbog činjenice da su bili prvi, te kao takvi pokazali i dokazali pravo pojedinca na pobunu.

Međutim, stepen njihove istraženosti u istorijskom kontekstu nije ekvivalentan njihovom značaju. Zašto je tako, nije teško odgonetnuti. Iako u svetu postoje čitave biblioteke knjiga o događajima iz 1968. ovdašnja socijalistička vlast sputavala je istraživanja te teme, a kasnije je interesovanje istoričara za nju nestalo zajedno sa raspadom Jugoslavije i nestankom socijalizma na ovim prostorima.

Činjenica da je od protesta 1968. stvoren svojevrstan mit dovela je do toga da je kod šezdesetosmaša izraženija želja da se istakne važnost učešća u njima, nego da se razjasne brojne nedoumice koje kod nekih istraživača postoje i danas.

Svedočanstva o tadašnjoj studentskoj pobuni svode se na memoaristiku, a sa njom treba biti obazriv. Akteri događaja se na njih često osvrću sa željom da ih predstave u drugačijem svetlu u skladu sa naknadnim, današnjim uverenjima i poželjnim obrascima mišljenja.

Iz tog razloga javnost se na ovim prostorima, kao i sama istorijska nauka, suočava sa različitim interpretacijama tih protesta. Ipak, sva ta svedočanstva imaju i zajedničke karakteristike, koje nam uz istorijske fakte omogućavaju da pored rekonstrukcije samih dešavanja, shvatimo motive protesta i, što je još važnije, njihov uticaj na političku situaciju u tadašnjoj Jugoslaviji, kao i na događaje koji će uslediti.

Posebna uloga Jugoslavije u 1968. godini

Bunt 1968. koji se gotovo istovremeno dešavao i na Zapadu i na Istoku, nije na obe strane sveta imao iste uzroke i posledice, ali jeste mnogo toga zajedničkog. U Americi je, prevashodno, to bio bunt protiv rata u Vijetnamu i sveprisutne rasne nejednakosti, dok je u Čehoslovačkoj to pokret za reforme i liberalizaciju pod vođstvom Aleksandra Dubčeka, nazvan “praškim prolećem” i ugušen sovjetskom intervencijom i okupacijom.

U Parizu su studenti u maju zauzeli Sorbonu, a zatim je nevezano od njihovih demonstracija počeo generalni štrajk, koji je zamalo doveo do revolucije u Francuskoj. Njihove kolege izašle su na ulice i u većini drugih gradova Evrope - Berlinu, Rimu, Londonu, pa tako i Beogradu, ali i ostalim republikama SFRJ.

Studentima u Beogradu, Zagrebu, Prištini, Ljubljani i Sarajevu nije bila namera da svrgnu tadašnji komunistički sistem što im se sa mnogo strana spočitavalo, ali su u velikoj meri uzdrmali njegove temelje. Cilj im nije bio njegovo urušavanje nego unapređenje proisteklo iz želje da dobiju više obećanog socijalizma. Bili su besni na društvo koje se pokazalo licemernim i kao takvo ih pokrenulo na protest.

Šezdesetosmaši su bili prva generacija koja je rođena, odrasla i školovala se u jugoslovenskom socijalizmu na “Ranim radovima” Marksa i Engelsa, te Marksovoj ideji o pojedincu kao nosiocu promena u društvu, i poslednja generacija koja je verovala u socijalistički projekat sa ljudskim likom.

Studenti su 1968. u Jugoslaviji želeli da reformišu postojeći socijalizam, boreći se - kako su sami govorili - protiv crvene buržoazije, partijske birokratije i njenih povlastica, zalažući se za veću jednakost.

Iako je Jugoslavija omogućavala više sloboda nego druge socijalističke zemlje u susedstvu, nejednakosti među ljudima su bile vidljive. Članovi partije i njihova deca imali su povlašćeniji položaj u odnosu na ostale u zemlji koja je formalno i većinski bila radnička. Teoretski je na vlasti bila radnička klasa, a praktično su se deca iz takvih porodica teško školovala, dok su se ćerke i sinovi generala provodili na Brionima i sličnim mestima. Za mnoge je to bilo neizvesno vreme, a glavni uzrok takvog stanja visoka nezaposlenost i propala reforma samoupravljanja.

Pre samog juna 1968. mnogo toga je ukazivalo na loš položaj studenata, ali kada se protest već dogodio gotovo 90 procenata njihovih zahteva se odnosilo na demokratizaciju društva i partije i sprovođenje privredne reforme. Za razliku od studenata na Sorboni koji u tom trenutku traže bolji standard, niže školarine i mogućnost reizbora profesora, njihove kolege u Jugoslaviji više se bore za ispravljanje nepravdi u društvu generalno, nego za poboljšanje uslova samog studentskog života.

“Karavan prijateljstva” kao povod za neizbežno

S obzirom na sve što ih je tih godina tištilo, fitilj među studentima odavno je bio spreman da se zapali, samo je trebalo kresnuti šibicu, što se dogodilo 2. juna simptomatično u potpunom mraku malo nakon što je u studentskom gradu, u vreme spremanja junskog ispitnog roka, nestalo struje.

Da se to nije dogodilo, većina studenata verovatno ne bi ni došla ispred zgrade Doma kulture na Novom Beogradu gde su se, zbog kiše i nevremena, održavale manifestacije “Karavan prijateljstva ’68” i “Mikrofon je vaš”, koje su prvobitno trebale da se odigraju na poljani u studentskom gradu.

Tu dolazi do sukoba studenata sa brigadirima koji su zauzeli salu i nisu ih puštali da uđu. Interveniše i milicija, čija pojava dodatno iritira studente, a pogotovu vest da je jedan od njihovih kolega ubijen. Oni kamenicama rasteruju miliciju i zauzimaju vatrogasna kola sa kojih se potom drže govori, a Predrag Bogdanović Ci u jednom trenutku poručuje:

Budimo dostojni naših pariskih kolega. Formulišimo naše zahteve i uručimo ih našim poslanicima u Skupštini. Na Beograd!

Posle tuče, počela je borba

U vanrednom izdanju Studenta, dan posle tuče studenata i policije, na poslednjoj stranici objavljen je vic:

Pitali jednog čoveka da li će dati sina na studije.
Neću, odgovara, mogu i sam da ga bijem.

Suštinski, represija policije te noći je zapalila fitilj među studentima. U periodu od 3. do 9. juna virus studentskih protesta se širio Jugoslavijom i što su policajci više pendrečili demonstrante, oni su postajali sve uporniji i brojniji.

U burnim događajima bilo je svega, a daleko od toga da je vlast držala stvari pod kontrolom. Razmišljalo se čak i o upotrebi vojske i izvođenju tenkova na ulice, što je potvrdio Nikola Ljubičić, tadašnji Savezni sekretar za narodnu odbranu, a vojnici požarevačkog garnizona su, prema nezvaničnim informacijama, u jednom trenutku preobučeni u uniformu milicije sa idejom da se takvi pošalju na ulice glavnog grada, što se ipak nije dogodilo.

Javno i polujavno vlast je pretila: “Revoluciju smo osvojili krvlju, krvlju ćemo je i braniti”.

Ljubičić se u trenutku eskalacije protesta sa celom vojnom delegacijom nalazio u Berlinu. Bio je to, kažu, prvi put da su se i on i Tito, kao vrhovni komandant, nalazili van zemlje, pa su se, navodno, posle toga dogovorili da nikada više ne napuštaju zemlju istovremeno.

Sve do 9. juna kada se obratio naciji i svojim govorom stavio tačku na studentske proteste, Tito je napete dane provodio smireno na Brionima bez ikakve reakcije.

Demonstracije su za to vreme gušene silom, da bi tek maršalovim političkim kalkulacijama i rečenicom “Studenti su u pravu” bile definitivno okončane. Studenti su naivno poverovali da je Tito na njihovoj strani i da će ukloniti iz svog okruženja one koji nisu radili za dobrobit države, kao što su mnogi od njih i tokom samog protesta bili ubeđeni da su za sve loše što se u zemlji dešava krivi pogrešni ljudi na nižim nivoima, a da je sam maršal izvan toga. Protesti 68. u Jugoslaviji završeni su kozaračkim kolom i podrškom Titu, u čemu mnogi vide njihov najveći poraz.

Nada da će vladajući režim komunističke partije promeniti kurs svoje vladavine bila je ogromna među studentima, a razočaranje koje je potom usledilo, još veće.

Kažnjavanje naj(ne)odgovornijih

Simpatije koje je Tito svojim govorom izrekao prema studentima nisu bile u skladu sa onim što je usledilo. Mnogi od njih su kasnije uhapšeni, a neki čak i osuđeni. Partija je pažljivo birala, štedeći ponovo one koji su imali uticajne roditelje u Savezu komunista, a udarajući na decu iz provincije i radničkog porekla.

Kao posledica ’68. desilo se i čuveno izbacivanje profesora sa beogradskog Filozofskog fakulteta, na kome je njih osmoro platilo visoku cenu demonstracija njihovih studenata. U toj grupi bili su Dragoljub Mićunović, Mihajlo Marković, Ljuba Tadić (otac bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića), Zagorka Golubović, Dragan Životić, Svetozar Stojanović, Nebojša Popov i Trivo Inđić.

Junski protesti ’68. bili su profesorski koliko i studentski.

Smatralo se da profesori nisu samo podupirali i davali podršku studentima, nego da su ih vodili. Oni su pisali programe i sudelovali u pregovorima sa političarima tokom samih protesta.

Zaustavljanje političke reforme iz ’65.

U Srbiji se studentima spočitavalo da su praktično zaustavili privrednu reformu koja je nekoliko godina ranije počela da uvodi tržišne mehanizme u Jugoslaviju. Međutim, te reforme su 1968. već bile utihnule i značajno su gubile na tempu.

Hrvatski istoričar Hrvoje Klasić, autor knjige “Jugoslavija i svet 1968”, sugeriše da je teorija o studentskom zaustavljanju jedan od najboljih spinova koji je Savez komunista i partija napravila od 1945. do 1990. godine, a koje je često pravila izokrećući dešavanja u svoju korist.

On smatra da nema nikakve logike u tome da su se studenti usprotivili reformi pošto im je ona koristila, jer traži nove, mlade, školovane, stručne ljude. Privredna reforma je prelazak sa jednog načina privređivanja na drugi. Sa ekstenzivnog, na intenzivni koji otvara prostor školovanim kadrovima i ne traži više partizane, koji mogu obavljati direktorske funkcije zato što su bili u bici na Neretvi, već stručnjake koji su završili fakultete.

Studenti ’68. u svojim zahtevima zapravo traže dosledno sprovođenje i nastavak privredne reforme, oni ne kritikuju socijalizam kao takav, već način na koji se vodi politika. Studentski pokret koji se tada dogodio nije bio osmišljen kao antipod komunističkoj partiji, već kao podrška radikalnim, levim snagama unutar vladajuće nomenklature. Na pitanje koji je njihov program, studenti su shodno ideologiji na kojoj su stasavali odgovarali da nemaju drugi program, već da je njihov program program Saveza komunista koji su vlastodršci izneverili. Studentski pokret je bio za slobodu i jednakost, čak i za pluralizam, ali je istovremeno ponavljao program Saveza komunista.

’68. i raspad Jugoslavije

Rukovodstvo Komunističke partije povuklo je posle ovih protesta uzde i okončalo smer njene političke liberalizacije. Suštinski, bio je to početak kraja Jugoslavije. U jesen 1968. dolazi do takozvanih Smernica Predsedništva IO CK, koje spremaju novi kongres 1969. i faktički teže konfederalizovanju Jugoslavije, što nije bilo realno izvodljivo dok je Tito bio živ, ali se realizovalo ubrzo nakon njegove smrti.

Studentski pokret iz ’68. bio je poslednji jugoslovenski pokret.

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih nastupilo  je presudno razdoblje za dalji razvoj multietničke države. Zahtevi za većom decentralizacijom postajali su sve glasniji. Naglo okončanje protesta iz 1968. godine, svrgavanje kontroverznog potpredsednika Aleksandra Rankovića dve godine ranije, optuženog da je prosrpski orijentisan, otvorilo je vrata za nove struje: tzv. Hrvatsko proljeće, demonstracije za veću autonomiju u novembru 1968. na Kosovu

Ti pokreti su svoj početak imali mnogo ranije, a ’68. bila je samo test koji je, s jedne strane, pokazao kakvu je društvenu ulogu imao integrativni faktor jugoslovenstva i, s druge strane, koliko daleko mogu ići nacionalističke ideje. Godina 1968. samo je učinila vidljivim pokrete koji su postojali i pre nje.

U jugoslovenskom iskustvu, u kojem je povezanost za "šezdesetosmaštvom" bila neka vrsta ideološke kletve nad istaknutijim pripadnicima te generacije – sa prećutnom nepodobnošću za državne i partijske poslove i "napredovanje u službi" – u prve dve decenije nakon ’68. o tome se i nije baš javno pričalo, dok je treća decenija proticala u nasilnom raspadu svega jugoslovenskog u kojem je i ta godina postala tek deo davne prošlosti. Naposletku će, kroz uspon nacionalističkog pokreta, otelotvorenog u Slobodanu Miloševiću, biti razbijeni i poslednji ostaci Nove levice i kontrakulture.

Ideali za koje su se borili šezdesetosmaši - više socijalne države, više humanizma, više pravde - danas pet decenija kasnije, nakon nekoliko krvavih ratova i mnogo žrtava, leže u ruševinama istorije i čekaju novu generaciju studenata da se za njih izbori.


Fotografije: Studentske demonstracije;

DruštvoPolitika

Bogdan Petrović Twitter

Diplomirani Istoričar umetnosti i Visual Designer godinama prisutan u medijima kao novinar, kolumnista i PR. Na društvenim mrežama pod svojim imenom i prezimenom.