Prvi moderni gradonačelnik Beograda: Vlada Ilić

Bogdan Petrović
Bogdan Petrović

Naš odnos prema istoriji, nažalost, često je takav da, slučajno ili namerno, neke od ljudi koji su najviše učinili za našu zemlju ili glavni grad, zaboravimo. Jedan od takvih je Vlada Ilić, čovek kome Beograđani toliko mnogo duguju, a tako malo njih za njega uopšte zna.

Na mestu prvog čoveka prestonice bio je od 10. januara 1935. do 13. septembra 1939. godine. Za to vreme, od Beograda je napravio modernu turističku metropolu, koja je išla u korak sa svetskim trendovima, ali je posle II svetskog rata od strane komunista proglašen za narodnog neprijatelja i maltene potpuno zaboravljen.

Najbogatiji Srbin svog vremena

Vladimir Vlada Ilić rođen je u Vlasotincu kao najmlađi sin bogataša Koste Mumdžije, koji je najveći deo bogatstva stekao preprodajom turskih imanja posle oslobođenja Južne Srbije, ali i kao jedan od osnivača prve leskovačke štofare, najveće na Balkanu, koja je taj kraj ekonomski preporodila.

Vlada Ilić pred početak Drugog svetskog rata

Svoje sinove je poslao u inostranstvo na školovanje, pa je tako Vlada završio Trgovačku akademiju u Beču, a potom i Višu školu u Ahenu, smer za tekstilnu proizvodnju i postao prvi tekstilni industrijalac iz tadašnje Srbije sa akademskim obrazovanjem. Pouzdano se zna da je govorio francuski i nemački, a po nekim svedočenjima i engleski jezik.

Kada se po završenom školovanju vratio u Srbiju, Ilići su kupili Fabriku vunenih tkanina na Karaburmi 1905. godin, pa se Vlada kao najobrazovaniji u porodici, našao na čelu tekstilne imperije koju je činilo 17 fabrika i koja je poslovala sa celim svetom – od Damaska i Bliskog Istoka do Engleske i Australije.

Postao je najbogatiji Srbin tog doba, ali i izuzetno poštovan među svojim zaposlenima.

„Radnička majka“

Vladu Ilića su zaposleni u njegovim fabrikama zvali „radničkom majkom“ zbog brojnih socijalnih davanja, koja im je pružao.

Njegov vunarski kombinat na Karaburmi bio je kompleks od 41 objekta u kome je radilo preko hiljadu radnika, o kojima je brinuo kao nijedan drugi industrijalac tog doba.

Prvi je uveo osmočasovno radno vreme, radnicima obezbedio lečenje i obrazovanje, gradio im stanove i davao poklone za sve veće praznike. Bile su to vrlo progresivne ideje za Srbiju tog doba koje je usvojio na Zapadu, a implementirao u svojoj domovini demonstrirajući sve sposobnosti jednog industrijalca evropskog formata.

Radnici su zimi dobijali ogrev, za Uskrs i Božić štof za odela i kostime, a svake pete godine grombi za zimske kapute. Radnicama pred udajom je davao devojačku spremu, a deci odelca za Vrbicu.

Otvorio je prvo zabavište u okviru fabrike, a potom i školu.

Na Karaburmi i danas postoji osnovna škola koju je Vlada Ilić 1923. sagradio od svojih sredstava, dvanaest godina pre nego što će postati gradonačelnik. Bila je to prva škola na Karaburmi - Škola štofara braće Ilić koja je tridesetih godina promenila naziv u OŠ Jovan Cvijić kako se i danas zove.

Kumstvo sa Karađorđevićima

Supruga Vlade Ilića bila je takođe velika humanitarka Olga, iz čuvene porodice Dunđerski. Njen deda je bio veleposednik Lazar Dunđerski, najveći vojvođanski bogataš, a tetka Lenka muza Laze Kostića. Kada su se venčavali, kum na venčanju im je bio kralj Aleksandar Karađorđević.

Jaka veza sa Karađorđevićima bila je presudna i za to da Ilić postane gradonačelnik Beograda. Za tu poziciju ga je predložio knez Pavle Karađorđević koji je nakon ubistva kralja Aleksandra u Marseju 1934. praktično postao prvi čovek Jugoslavije. Uradio je to ne samo zato što su bili prijatelji već prevashodno iz uverenja da će tako uspešan industrijalac biti i dobar menadžer za grad, što se pokazalo kao sasvim tačno.

Socijalna politika

Veći deo svog delovanja na poziciji prvog čoveka u gradu Vlada Ilić je, kao i u privatnom životu, usmerio na rešavanje socijalnih problema. Umanjio je cenu električne energije iako je i sam bio akcionar Elektrodistribucije Srbije i sredio finansijske prilike u gradskoj opštini.

Prve godine po dolasku na vlast, uveo je socijalnu pomoć za svu sirotinju tzv. zimsku pomoć. Ona je podrazumevala obezbeđivanje sredstava siromašnima za preživljavanje u toku zime. Sa pozicije gradonačelnika slao je najimućnijim Beograđanima pisma pozivajući ih da daju pomoć za siromašne, a kasnije je lista onih koji su je davali javno objavljivana.

Tokom mandata Vlade Ilića izgrađeni su (između ostalog): Univerzitetska klinika u Tiršovoj, Dom za nezbrinutu decu u Zvečanskoj, nekadašnja zgrada VMA, KBC Zvezdara, današnja Studentska poliklinika, Klinika za kožne i venerične bolesti...

Socijalnu politiku koju je sprovodio u svojim fabrikama implementirao je i u vođenje grada, pokazujući posebnu brigu za decu, verovatno iz razloga što nije imao svoju. Svake godine je 1.500 dece o trošku grada išlo na letovanje. Grad Beograd je u to vreme finansirao devetnest udruženja građana kojima je u opisu posla bila briga o deci, zatim dva dečija dispanzera, šest savetovališta za odojčad i podizanje gradskog porodilišta za 1.000 porodilja godišnje.

Posebno se angažovao oko izgradnje zdravstvenih ustanova i dečjih prihvatilišta, škola…

Tokom njegovog mandata je izgrađen Dom za nezbrinutu decu u Zvečanskoj i dvadesetak klinika koje i dalje služe istoj nameni i u kojima se idanas lečimo: Univerzitetska klinika u Tiršovoj, nekadašnja zgrada VMA, KBC Zvezdara, današnja Studentska poliklinika, Klinika za kožne i venerične bolesti, koja je bila jedna od najmodernijih u Evropi.

Pritom, očigledno je da ga je u svemu tome vodila humanost, a ne populistički porivi, jer u politiku niti je ušao kako bi se obogatio, niti je imao potrebu da se dodvorava sugrađanima s obzirom da nisu oni bili ti koji su odlučivali o tome ko će biti na poziciji prvog čoveka njihovog grada.

Modernizacija i pretvaranje Beograda u turističku destinaciju

Za vreme mandata Vlade Ilića izgrađeno je, desetak škola i još toliko renovirano. Podignuta je  zgrada Prve beogradske gimnazije, ali i Ugostiteljska škola, između ostalog i zbog naglog razvoja turizma, koji je bilo uslovljen ostalim Ilićevim projektima.

Beograd je 1936. godine proglašen za turističku destinaciju.

Teško je nabrojati šta je sve urađeno u Beogradu dok je najbogatiji Srbin tog doba upravljao srpskom prestonicom i koliko je to doprinelo modernizaciji grada, sve do danas.

Neposredno pre njegovog dolaska na čelo grada otvoren je Most kralja Aleksandra, današnji Brankov most, a Ilić je preko njega pustio prvi tramvaj koji je Beograd povezao sa Zemunom. Te 1935. godine 10. novembra u saobraćaj je pušten i Most Kralja Petra II, današnji Pančevački most. Istog dana je tuda prošao i prvi voz od Beograda ka Pančevu, a otvorena je i nova tramvajska pruga Spomenik - Most Kralja Petra II - Novo groblje.

Ilić je tokom svog mandata uredio Tašmajdanski i Karađorđev park, postavio Vukov spomenik i Spomenik Neznanom junaku na Avali, završio je Dom Narodne skupštine, podigao Palatu Albanija, Zgradu Glavne Pošte i započeo izgradnju Hrama Svetog Save. Bio je i jedan od osnivača beogradskog Hipodroma.

Zoološki vrt

Ilić je i svoja lična sredstva ulagao u izgradnju grada i razvoj turizma, pa je tako sagradio i otvorio Zoološki vrt poručujući Beograđanima na njegovom otvaranju kako tim činom Beogradu daruje i ostavlja otvorenu knjigu da iz nje uči.

Vrt je podigao od svog novca i na svom imanju koje je donirao gradu, kao i brojne životinje. Između ostalog, poklonio mu je i čuvenog aligatora Muju koji je u beogradski Zoo vrt stigao te 1936, a živ je i dan danas i predstavlja najstarijeg aligatora na svetu.

Kraljica Marija je donirala žirafe, jedan bogati beograđanin Nilskog konja Bucu, a Ilićeva supruga Olga dva lava, koji su se pre toga šetali po dvorištu njihove luksuzne vile u Venizelisovoj ulici na Dorćolu.

Čuvena Vila Vlade Ilića, jedna od najraskošnijih u Beogradu, sagrađena je 1935. Za razliku od drugih bogataša koji su svoje vile gradili na Dedinju on se odlučio za Dorćol želeći da kuću sagradi u blizini svojih fabrika koje su je okruživale. Vila je posle II svetskog rata bila dom za siročad, pa vlasništvo Geneksa i sedište JUL-a u kome je Mira Marković imala kabinet u najluksuznijem salonu, a danas je ekskluzivni hotel.

Zoo vrt je u to vreme godišnje imao 400.000 posetilaca u Beogradu koji je imao 300.000 stanovnika, što dovoljno govori o unapređenju turizma koje se dogodilo za vreme mandata Vlade Ilića.

Prvi Beogradski sajam

Razvoj beogradskog turizma tog doba u najvećoj meri je uslovila izgradnja Beogradskog sajma, poznatog kao Sajmište koje će nažalost u toku rata dobiti mnogo zlokobniju funkciju postavši ozloglašeni nacistički koncentracioni logor.

Prvi Beogradski sajam je bio simbol ekonomskog uspona Beograda.

Vlada Ilić je reaktivirao i završio projekat izgradnje prvog beogradskog sajma

Još 1923. formirano je društvo za izgradnju beogradskog sajma, ali do Vlade Ilića ništa nije urađeno. On je po dolasku na čelo grada otvorio projekat, video da je neupotrebljiv, angažovao nove arhitekte i dve godine kasnije (1937.), konačno otvorio beogradski sajam.

Prvi sajam u Beogradu organizovan je od 11. do 21. septembra 1937. godine, a na njemu su, pored 15 evropskih država, učestvovale i Sjedinjene Američke Države i Japan.

Na drugom, jesenjem, sajmu neke stvari su se dogodile prvi put, ne samo u Srbiji, nego i na Balkanu – prvi TV signal, prva vazduhoplovna izložba i prvi sajam automobila, na kome su izlagali Mercedes, Škoda, Opel…

Početak izgradnje novog Beograda

Za Vladu Ilića se vezuje i početak izgradnje Novog Beograda. Nasipanje močvarnog terena gde je kasnije nikla najveća beogradska opština započeo je u  maju 1938. sa danskom firmom i danskim brodom koji je nasipao pesak.

Imao je plan i da na drugoj strani Save izgradi zgradu Opere i mnoge druge funkcionalne objekte, ali ništa od toga nije do kraja realizovano zbog rata koji je usledio.

Smrt u beskućništvu

Kada je počeo da besni rat u Evropi, Vlada Ilić se povukao sa funkcije gradonačelnika, ali je nastavio da deluje na polju diplomatije preko industrijske komore, pokušavajući da svojim poslovnim vezama što više olakša i poboljša poziciju Jugoslavije.

Međutim, potpisao je Apel srpskom narodu kojim se narod poziva na borbu protiv komunista i to ga je koštalo slobode. Imao je rezervisano mesto u avionu sa Karađorđevićima i Vladom, kada su pobegli iz zemlje, ali je svojevoljno odlučio da ostane.

Iako je mnogim potpisinicima Apela kasnije progledano kroz prste, Ilić nije mogao biti jedan od tih. Njegovo bogatstvo bilo je prevelik trn u očima komunista.

Čim je rat okončan, Ilić je uhapšen, a u zatvoru u Đušinoj se našao zajedno sa čuvenom glumicom Žankom Stokić. Ona je osuđena zato što je igrala predstave za vreme okupacije, a on zato što su mu radile fabrike i na taj način “jačale ratni potencijal okupatora“.

Iako je u toku rata pomagao pripadnike narodnooslobodilačkog pokreta, to mu nije uzeto kao olakšavajuća okolnost, već je u dosijeu zavedeno kako je to radio iz ličnih interesa, a ne zato što voli novu ideologiju. Proglašen je za narodnog neprijatelja i poslat na robiju, a sva imovina koju je njegova porodica dva veka gradila i sticala mu je oduzeta.

Bista Vladi Iliću u Beogradskom zoo vrtu, podignuta nakon njegove rehabilitacije

Sedam godina proveo je u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, sam, odbačen i ponižen. Srećom, radnici koji su pre rata radili u njegovim fabrikama nisu zaboravili njegovo dobročinstvo. Iako je u to vreme bilo po život opasno pokazivati naklonost prema narodnom neprijatelju, Ilićevi bivši radnici su mu donosili pakete u zatvor i pomagali njegovoj ženi Olgi da preživi teške dane. Ona je godine poniženja preživela prodajući nakit, ali i zahvaljujući seljacima koji su joj poklanjali hranu na pijaci kada bi je prepoznali.

Krajem 1951. Ilić je pušten iz zatvora i to na ličnu intervenciju Vinstona Čerčila kod druga Tita, zato što je bivši industrijalac i gradonačelnik dugo i uspešno poslovao sa Engleskom. Međutim, već je bio teško oboleo zbog torture u zatvoru i faktički su ga pustili samo da umre van njega.

Najbogatiji Srbin svog vremena i jedan od najznačajnijih gradonačelnika Beograda preminuo je 3. jula 1952. go i bos, opljačkan i razbaštinjen u tuđoj kući, jer svoje više ništa nije imao. Siromašnog i zaboravljenog, sahranili su ga nekadašnji radnici.

Rehabilitacija

Okružni sud u Beogradu je februara 2009. usvojio zahtev za rehabilitaciju Vlade Ilića i proglasio ništavnom presudu Vojnog suda iz 1946. godine. U obrazloženju je navedeno da je narodnim neprijateljem proglašen samo zato da bi tadašnja vlast imala osnova i opravdanje da preuzme njegovo bogatstvo.

Odmah po usvajanju ovog zahteva, na inicijativu Vuka Bojovića tadašnjeg direktora Zoo vrta u njemu je podignuta spomen bista Vlade Ilića i jedna ulica u gradu je dobila njegovo ime.


Fotografije: Portret Vlade Ilića; Spomen bista; Spomenik neznanom junaku; Staro sajmište; Univerzitetska dečija klinika

DruštvoPolitika

Bogdan Petrović Twitter

Diplomirani Istoričar umetnosti i Visual Designer godinama prisutan u medijima kao novinar, kolumnista i PR. Na društvenim mrežama pod svojim imenom i prezimenom.