Srpska pijaca: Kraj jedne epohe

Jedna od glavnih atrakcija gotovo svake svetske turističke metropole je njena pijaca. Međutim, ona se vrlo retko “generički” određuje samo kao pijaca i uz nju po pravilu ide bliža odrednica: riblja, zelena, pijaca začina, buvlja, mlečna… ili pak kao pijaca sa vrlo tačno određenim asortimanom proizvoda.

Tako ćete u centru Madrida zateći pijacu San Miguel, po mnogima najlepšu u Evropi, sa vrhunskim izborom vina, maslina, Jamón ibérico šunki i drugih delicija, ali na njoj nećete moći - kao na nakoj od naših - da usput kupite švercovan Domestos ili duvan za motanje sumnjivog porekla. Da li je i u ovom delu Balkana odzvonilo catch-all pijacama?

Banane su iznedrile pijačne preprodavce

Dok je u unutrašnjosti skoro pa apsolutno pravilo da na pijaci “ima sve”, beogradske pijace su u skromnoj meri “specijalizovane” za određeni tip proizvoda. Poznavaoci znaju šta se, kada i po povoljnijoj ceni može pazariti na njima.

Autor tako iz prve ruke može da ustvrdi da se spremljena riba nedeljom kupuje na Cvetkovoj, a čokolade i druga roba švercovana iz Mađarske subotom na Đermu. Od njegove tašte saznaćete gde i kada ima lepog, svežeg cveća ili gde se mogu kupiti papagaji, kanarinci ili ribice za akvarijum (Kalenić). Ali, ko danas kupuje, a ko prodaje na pijacama?

Pijaca je za bumere neupitna institucija, a pijačni dani svetinja. Decenijama se “znalo” šta se i u koje doba godine, kao i od koga kupuje.

Prvi klip u bumerskim točkovima bila je pojava banana.

Ovo voće dostupno zimi (“kad mu vreme nije”) nije samo bilo nagoveštaj tektonskih promena u potrošačkim navikama, već i katalizator pojave da osoba koja na pijaci nešto prodaje nije nužno osoba koja je taj proizvod proizvela.

Umesto pijace ranom zorom…

Pre 43 godine, u teskobnoj pesmi “Neki novi klinci”, Đorđe Balašević peva o dečaku koji je za 9. rođendan dobio “par mandarina i malog belog zeca”. Taj par mandarina, nekada vredne i retke voćke na trpezi, roditelji tog dečaka sigurno nisu kupili tamo gde se one danas najčešće uzimaju - u supermarketu. Tako su uz preprodavce i nakupce supermarketi postali najzaslužniji za metamorfozu i posledičnu krizu današnje srpske (zelene) pijace.

Nove generacije zasnovale su nove životne i potrošačke navike. Odlazak na pijacu u cik zore (redovna obaveza u manjim mestima) da bi se kupile namirnice i druge potrepštine postao je skoro pa besmislen uvođenjem evropskog radnog vremena (od 9 do 5, umesto za vreme socijalizma od 6 do 2 ili od 7 do 3).

I dok bi seljak žurio da svoj espap proda što pre kako bi iskoristio ostatak dana, X-er ili milenijalac je želeo da odspava još malo. Ako bi pritom mogao da sve nabavi na jednom mestu, pa još po istoj ili povoljnijoj ceni, njegovoj sreći ne bi bilo kraja. Ali, to je bio početak kraja pijace “starog kova”.

… svega ima u supermarketu (i to tokom celog dana)

Dolaskom lanaca megamarketa došla je i njihova velika moć da diktiraju trendove na čitavom tržištu. Povezavši se sa sestrinskim kompanijama van zemlje, kao i sa velikim uvoznicima i domaćim veletrgovcima, kupcima su ponudili kompletan asortiman tradicionalno pijačnih proizvoda.

U početku, tržišni sukob se vodio na polju cena i kvaliteta. Prvi su “pali” cenovni argumenti - u primeni ekonomije obima, supermarket skoro bez izuzetka može da ponudi niže prosečne cene većine namirnica od onih na pijaci. Što se pak kvaliteta tiče, tu smo skloni tezi da njega, na žalost, sve manje ima, ma gde kupovali.

Iako su bumeri ostali privrženi standardnoj pijaci, primećen je trend da su i oni počeli da je napuštaju, razočarani njenom transformacijom. Zapravo, pijacama se desio deficit najbitnije vrednosti - poverenja. Da li su jaja namerno uprljana izmetom naknadno ili je kokoška zaista kljucala po dvorištu? Da li simpatični dekica prodaje baš svoje jabuke iz Vrčina? Da li ih je previše prskao? Da li su breskve “kao sa izložbe” iz voćnjaka rumenog domaćina ili se preprodaju one kupljene u marketu na akciji? da li je med pravi? Najzad, da li je i švercovana roba prava ili falsifikovana?

Kriza poverenja, udružena sa padom kvaliteta i nemogućošću pariranja cenama dovela je tradicionalnu pijacu na ivicu ponora sa koje da je konačno gurne u ambis preti - e-fiskalizacija.

Poslednji ekser u kovčeg tradicionalne srpske pijace

Vlada Srbije je poreskim propisima odredila 1. maj kao krajnji datum prelaska na nove fiskalne kase, a obveznici su sada postali svi trgovci tuđom robom i preprodavci sa pijace. Tim kasama, oni su u obavezi da evidentiraju sav promet i svakom kupcu izdaju fiskalni račun sa QR kodom pomoću kojeg kupac može da ustanovi validnost računa kog je dobio.

Ovaj potez naišao je na jak otpor ovih novih obveznika fiskalizacije koji tvrde da ih ona egzistencijalno ugrožava. Istina je, međutim, i to da dobar deo njih posluje u zoni između sive i crne, te da ne bi mogli da se fiskalizuju (legalizuju) sve i ako bi želeli. Kombi ture do Segedina uz povraćaj mađarske “Afe” (PDV-a) i preprodaju za keš nikako ne spadaju u legalnu ekonomiju, baš kao ni prodaja bilo čega bez poznatog porekla (“ulaza robe”).

Iz fiskalizacije su jasno isključeni oni koji prodaju sopstvene proizvode, a sudeći po brojnosti i strukturi učesnika protesta protiv fiskalizacije na pijacama, takvih je na njima - najmanje. Doduše, za to je neophodno imati registrovano poljoprivredno gazdinstvo, a to je mnogima veliki problem. Prema rečima pijačnog veterana: "Ta fiskalizacija, to je smrt. Pobiće nas ko zečeve. Ja sa osamdeset godina da čukam po nekoj kasi, da kucam račun za ovu jednu papriku, to je smejurija”.

Inače, “na zapadu”, u šta spadaju čak i sve zemlje zapadnog Balkana (sem BIH), dobićete račun i za tu jednu papriku. A kod nas, bar još neko vreme nećete nakon što je pijačnim preprodavcima uvođenje fiskalnih kasa odloženo.

Najjači samo o(p)staju

Fiskalizacija će definitivno prorediti pijačne prodavce, ali se možemo zapitati ko će ostati od kupaca i šta će na pijaci moći da se kupi. Indikativno je to da su ovu krizu imale mnoge druge zemlje i da su ih rešile na relativno slične načine. Zajedničko za sve njih je da pijace nisu nestale.

Zelene pijace (najsličnije našim) izborile su se specijalizovanom ponudom baziranom na domaćim/lokalnim proizvodima visokog kvaliteta. Pijace sa rečnom ribom i morskim plodovima odlikuju se svežinom i atraktivošću proizvoda, uz mogućnost pripreme namirnica na licu mesta u najboljem street food maniru.

Pijace gotovih začina, lekovitog i aromatičnog bilja ili cveća mamac su za domaće i strane posetioce. Šareniš, visok i stalan kvalitet, kao i odnos prema kupcu (toliko nekompatibilan sa sprskim manirom “zavrtanja mušterije”) tako su postali garant postojanja nekih (za nas) novih pijaca.

Nove pijace za nove generacije

Sve to očekuje i naše pijačare. Itekako vidljiva ruka tržišta nateraće ih (i to veoma brzo) da promene poslovne modele i način razmišljanja. Inicijativa ne manjka, bilo da su to kulturni ili gastronomski događaji koji oplemenjuju i daju dodatnu vrednost pijačnom prostoru. Jedan od najboljih rok koncerata autor ovog članka doživeo je na hamburškom fišmarketu - u nedelju oko 8 ujutru!

Mladi neće ukinuti pijacu, ali će je oplemeniti, diversifikovati i učiniti konkurentnom i to ne samo aktuelnom i već pomalo zastarelom “arhineprijatelju” - hipermarketu, već još težem oponentu - dostavi kao jednoj od mantri Generacije Z. Onaj ko bude uspeo da izvede GenZera napolje i naterao ga da “uživo” potroši pare ne treba da brine za svoju finansijsku budućnost.